Podvodna arheologija...

http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2623&tekst=02

МУТНА ДНА НАШИХ РЕКА КРИЈУ БРОЈНЕ ТАЈНЕ
Потрага за златним ковчегом
Речна корита Србије, пре свих дунавско, чувају скелете мамута, остатке средњевековних галија, римске златнике, мачеве храбрих витезова, али и саркофаг са телом славног хунског војсковође Атиле. Држава још није ратификовала међународну Конвенцију о заштити подводне културне баштине, али се неке ствари, захваљујући појединцима, ипак померају „са мртве тачке”




(клик за увећање)

Атила, Бич божји, славни предводник Хуна и један од највећих освајача у историји света, умро је 463. године и сахрањен надомак данашњег Београда. Претпоставља се да му је гроб и данас на дну ушћа Тисе у Дунав, али је тачна локација остала непознаница и за његове савременике.

Према предању, реци је уочи сахране промењен ток, а на дну осушеног корита ископана је рака. Атилино тело је положено у три ковчега - гвоздени, сребрни и златни - и убрзо потом дубоко закопано. Након тога је уклоњена вештачка брана, река је потекла устаљеним путем, а сви учесници овог необичног посмртног обреда убрзо су убијени. Жеља је, очигледно, била да вечна кућа прослављеног хунског ратника заувек остане тајна. И доиста, тако је и било.

Прошло је пуних петнаест векова, а још није утврђено где се ова хумка налази. У време када су светски археолози на трагу да открију давно заборављену гробницу краљице Клеопатре и Марка Антонија, ово откриће би, такође, изазвало прворазредну сензацију.


Истраживање Ђердапсог језера: од игле до локомотиве
(клик за увећање)

Речни гусари

На срећу или жалост, ова тајна је само једна од многобројних загонетки које и данас крију речне дубине. Две хиљаде километара пловних путева, колико их отприлике има у Србији, одувек су биле позорница најразноврснији х историјских догађаја, али озбиљна истраживања нису никада рађена. Колико због хроничне беспарице, толико и због пословично немарног односа државе према свему што представља културну баштину и национално благо.

Колико у томе предњачимо, можда понајбоље потврђује податак да смо једна од ретких земаља која још није ратификовала Међународну конвенцију о заштити подводне културне баштине чији је циљ, између осталог, да заштити историјске вредности од пропадања, али и све чешћих крађа обесних пирата и ловаца на историјске трофеје.

- Држава и надлежне институције немају новца, али, чини ми се, ни довољно занимања за ова истраживања - каже Гордана Каровић, једини подводни археолог у Србији. - Тек недавно је Министарство културе почело да размишља о потписивању ове конвенције, па сам тим поводом, као представник наше земље, прошлог месеца присуствовала састанку потписница овог међународног уговора, одржаном у Паризу. И поред тога, ствари се још дуго неће покренути с мртве тачке, јер постоји одређена процедура која се мора поштовати. Ипак, веома је важно да је држава препознала значај наше подводне културне баштине и да је коначно нешто почела да предузима.


Остаци парног тегљача „Косово” који је током Другог светског рата потонуо у близини ушћа Саве у Дунав
(клик за увећање)

Гроф Радецки потонуо код Земуна

А шта се све може наћи у мутним дубинама, не можемо ни да замислимо! Сава и Дунав су од памтивека биле најкраћи и најлакши пут од запада ка истоку и од југа према северу Старог континента. Вековима су овуда пролазиле силне војске, трговачки каравани, безбројна пловила разних облика и разних врста. Многа од њих, нажалост, никада нису стигла до крајњих одредишта. И данас векују конзервирана дубоко под водом, чекајући дан када ће поново изронити и свој усуд новим поколењима “испричати”.

Само у београдском приобаљу, Дунавом од Крчединске аде до Гроцке, и Савом од Остружнице до Ушћа, положено је на стотине бродова, лађи и шајки, безброј чамаца, авиона и других олупина, од којих су многа и лоцирана. У Земуну, рецимо, на средини Дунава у близини Клуба “Радецки”, и данас под водом лежи лађа са којом је потонуо и чувени аустријски фелдмаршал мађарског порекла, гроф Радецки, много познатији по Штраусовом маршу. По њему је, кажу, и овај земунски клуб добио име.

Стотинак метара даље, и исто толико година касније, 6. априла 1941. године, у водама Дунава је нестао и оборени авион српског ваздухопловства . Пре двадесетак година је лоциран, али идеја да се летелица извади а пилот достојно сахрани, спречили су потоњи ратови и сви други проблеми.


Гордана Каревић, једини наш подводни археолог
(клик за увећање)

Један од споменика древне културе је и Трајанов мост, за чије истраживање су средства прибављана пуних десет година и коначно започета 2003. године. Тада су обављена припремна снимања у зони Трајановог моста, а само истраживање је донело бројна документа о овој монументалној грађевини.

- Ми смо лоцирали десет стубова, од којих су боље очувани они са наше него са румунске стране - каже Гордана. - Археолошки материјал се боље сачува у води него на копну. Зато остаци овог моста одолевају времену и након деветнаест векова. Дужина моста је била 1.158 метара, што га је чинило највећим античким мостом икада саграђеним.

Гробница мамута

Пројекат је прекинуо након две године Републички завод за заштиту споменика, иако је рад на њему, због изузетно тешких услова, практично тек започет. Ипак, Гордана сматра да је и упркос томе доста урађено.


Брод „Словенац” од 1944. лежи у Сави код Сремске Митровице
(клик за увећање)

Речна корита су и вечна боравишта многобројних праисторијских животиња. Зими би се реке ледиле, па су многе од њих, међу којима су поједине тежиле и неколико тона, покушавале да пређу на другу обалу. На њихову жалост, лед би често пуцао, а оне би се нашле на самом дну.

- Немамо трагова диносауруса и других рептила, али за мамуте можемо рећи да су на овом подручју били чести - каже Гордана. - Њихове остатке смо проналазили у приобаљу, приликом изградње утврда и других радова, али верујем да би се у води могли пронаћи савршено очувани костури. Нажалост, велико је питање када ће неки од њих “изронити” у својој пуној величини.

Осим фосилних остатака давно изумрлих животиња, пловних објеката и авиона, ту се могу наћи и римски котлићи, средњовековни мачеви, делови пристаништа, сојенице, по која чизма, наочаре и сатови... Практично, од игле до локомотиве!

А да прича о локомотивама није само алегорија, потврђује и податак да су у Сипском каналу, код Кладова, потопљене две грдосије на 25 метара дубине. Оне су, пре изградње “Ђердапа”, служиле за вучу бродова, а по формирању новог акумулационог језера остале су заробљене на дну. И остаће тамо, до даљњег. Иако би оне биле вредна туристичка атракција, њихово вађење и конзервација су изузетно скупи, тако да и оне чекају нека боља времена.


Гордана урања у Дунав
(клик за увећање)

Где су шајке?

Гордана Каровић тренутно реализује пројекат “У потрази за шајком”.

- Реч је о нашем националном пловилу, које је коришћено од 15. до 19. века - открива Гордана. - Нажалост, ниједна није сачувана, а њен изглед нам је познат само на основу нацрта из бечких архива. Сигурна сам да ћу је наћи, а и ко зна шта још у потрази за њом.

Шлепови армирали острво

Била је рана јесен 1944. године, када се пред очима грађана тада још окупираног Београда одвијао необичан призор: два немачка шлепа су налетела на британске мине и за свега неколико секунди муњевито потонула на дно ушћа Саве у Дунав. Догодило се то надомак обала Ратног острва, с његове доње, београдске стране. По речима многобројних очевидаца, оба пловила су се прамцем, вертикално, зарила у речно дно и нема сумње да се и данас тамо налазе. Међутим, најзанимљивији део приче је уследио током следећих месец дана.

Наиме, све до тада је ова велика дунавска ада, заправо, била скуп малих острваца, међусобно раздељених каналима и речним водотоковима. Сваки пут када би Дунав надошао, вода би откидала делове земље мењајући облик читавом острву. То је, уједно, и разлог зашто оно ни на једном од бакрореза старог Београда кроз векове никада није било исто. Међутим, од овог догађаја се све променило. Шлепови су практично “армирали” цело острво, копно се још неко време набијало уз ову неочекивану препреку, да би и данас, пола века касније, задржало непромењени облик.