Vumi's Antika  

Nazad   Vumi's Antika > H O B B Y > Priče...legende...itd
Portal Galerija Pričaonica Detektor šop Pomoć korisnička lista Kalendar

Priče...legende...itd Ovdje možete unositi razne priče, legende i sl. koje ste negdje čuli ili pročitali...!!!

Odgovor
 
Teme - opcije
  #1  
Staro 20.04.2005, 15:10
licinije
Gost
 
prilozi: n/a
Kapija starog grada

Postoji jedna legenda ovde u mojoj okolini kod Sremske Mitrovice da jos postoji zlatna kapija grada sa dva velika zlatna lava na njenim stubovima.Prica se da lavovi imaju po 1metar visine i 1tonu.Po predanju kapija je bila cela od zlata i nalazila se na glavnom ulazu u grad.A tada je grad imao sa svake strane sveta jednu kapiju.Ja sam pokusao da utvrdim njeno mesto ali sve mape grada Sirmijuma koje sam nasao nisu mi pomogle.Bar sam ja tako cuo ali postoje jos mnoge legende o toj kapiji kao i drugim stvarima vezanim za Sirmium i njegovu okolinu.Nadam se da ce kapiju jednom neko naci i da cu se stvarno uveriti u njenu postojanost.Ako neko bilo sta zna o ovoj kapiji molim da odgovori ako neko ima neku mapu Sirmijuma,nacrt...
odgoovorite sa citatom
  #2  
Staro 20.04.2005, 15:48
Korisnička slika od Vumi
Vumi Vumi je offline
ADMINISTRATOR
 
Registriran : 26.04.2004
mjesto: Ilirikum
Starost: 55
prilozi: 7.902
Zahvaljivao se: 160
Dobio je 1.082 zahvalnice(a/u) za 411 priloga
Licinije, ja sam tu kapiju stavio kod sebe na dvoriste ali posto mi se nije svidjala boja, skinuo sam je i bacio u rijeku ....

Ok, zezam se. Moram nesto da pitam. Sta bi ti i uradio kad bi nasao kapiju tesku 1 tonu. Kapije su obicno na ulazima grada ili tvrdjave, pa ako postoji vec tvrdjava ne vidim razloga zasto bi kapija bila na nekom drugom mjestu. Nije mi bas poznat Sirmium, ali postoje li tamo jos uvijek ostaci staroga rimskoga grada ili ne?
__________________
Nikada nećeš izgubiti pravi put
budeš li radio prema osjećanju i savjesti...
*Gete*
odgoovorite sa citatom
  #3  
Staro 21.04.2005, 15:55
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
Istorija Sirmijuma........

je zapocela 34.godine pre nove ere,kada su rimske legije zapocele pokoravanje starosedelaca Ilira i odomacenih Kelta i pretvaranje Sirmijuma u mocnu vojnicku tvrdjavu.Od tada kroz citavih sest vekova,Sitmijum je bio pozornica velikih zbivanja,svedok procvata i propasti najmocnije imperije sveta.U vreme flavijske dinastije(69-96g.p.n.e.),Sirmijum je stekao najvisi rang jednog grada-postao je Colonia Flavia Sirmiensium U drugom veku nove ere Sirmijum je bio sabiralista trupa pred mnoge ratne pohode,u njemu su duze ili krace vreme boravili i planirali pohode carevi Trajan i Marko Aurelije.U trecem veku prosperitet Sirmijuma se ogledao u tome sto na rimski presto dolaze carevi rodjeni u Sirmijumu i okoliniecije Trajan,Aurelijan,Pro b i Maksimilijan,koji su u istoriji ostali zabelezeni ne samo kao dobri ratnici vec i kao svestrani graditelji.Godine 297.za vreme vladavine cara Dioklecijana,imperij a je podeljena na cetiri dela sa cetiri prestonice.Jedna od novih prestonica postao je Sirmijum.U istorijske dogadjaje upleli su se i hriscani ciji je broj,uprkos progonima,postajao sve veci.Sacuvana su imena vise Sirmijumskih mucenika,kasnije svetaca,od kojih su najpoznatiji Irinej,Anastasija i Sinerot.Hriscanski svetac Dimitrije bio je takodje pogubljen za vreme velikih progona 304.godine.Od 313.godine hricsanska crkva u Sirmijumu igrala je veliku ulogu,jer je tu bilo sediste episkopije.Skoro ceo jedan vek trajale su ogorcene verske borbe oko razlicitih ucenja i jeresi.U gradu je odrzano pet crkvenih sabora.Poznate"Sirmijumske formule " resavale su dogmatska pitanja znacajna za citav hriscanski svet.Tada je Sirmijum imao vec potpuno oblikovanu fizinomiju raskosne prestonice.U centru grada se nalazio prostrani trg-forum,okruzen javnim i upravnim zgradama.U blizini je dominiraocarsku dvor sa bazilikom i gradskom vecnicom,kovnicom novca,zitnicom,kupat ilima i hramovima.Okolo su bile mnogobrojne fasade ukrasene kamenim fasadama,mozaicima i freskama,zatim radionice i livnice metala i stakla,raznovrsne prodavnice i trznica.Sirmijum je imao pozoriste,amfiteatar i veliki hipodrom uz carsku palatu.Sirmijum se prostirao preko Save,na danasnju macvansku teritoriju sa kojom je bio povezan mostovima.Na obali Save bila je dobro uradjena luka za vojne i trgovacke potrebe,kao i jedno vece brodogradiliste.Mocn i zidovi su opasivali ceo grad.Gradski vodovod se snabdevao svezom vodom sa izvora Vranjas kod danasnjeg sela Mandjelos u Fruskoj gori.Grad je zbog bogastva i blizine granice bio izlozen povremenim napadima i opsadama ali su se one,sve do polovine petog veka,slamale o njegove bedeme.Sirmijumske kapije prvi je razbio hunski vodja Atila 441.godine(procitajt e forum Atila-bic bozji 406-453).U drugoj polovini petog veka gradom su naizmenicno vladali istocni Goti i Gepidi,sve dok ga 567.car Justin II nije prikljucio Vizantiji.Nije dugo ostao pod njihovom vlascu.U srem su prodrli Avari sa slovenskim plemenima,Posle trogodisnje opsade grad je bio prisiljen da otvori kapije avarskom kanu Bajanu.Prezivelo rimsko stanovnistvo je bilo prisiljeno da emigrira u Bosnu i Dalmaciju.Godinu dana kasnije 583. u gradu je buknuo veliki pozar koji se nije mogao ugasiti,ali se time ugasila Sirmijumska moc i anticka kultura u ovoj oblasti.U devetom veku ponovo je porasla uloga Sirmijuma,jer je u njemu osnovana episkopija.Gradom su neizmenicno vladali vizantijci i Madjari sve do 1180.godine kada je Vizantiska moc potpuno nestala sa ovog prostora.U trecem krstaskom ratu spustala se desnom obalom Dunava velika vojska,koju je predvodio nemacki car Fridrih Barbarosa.Ucesnik tog pohoda Ansbert,opisujuci put,navodi da su od Sirmijuma,nekada slavnog grada ostale samo rusevine.Jedino se sacuvao obnovljeni manastir svetog Dimitrija sa tvrdjavom.Po starom imenu Sirmijum cela oblast izmedju Save i Dunava nazvana je Srem.
Novo naselje ,izraslo kraj zidina,dobilo je u srednjem veku ime Dimitrovica(latinski Civitas sancti Demetrli)
a kasnije danasnji naziv Mitrovica.Ono sto je ostalo jedino do danasnjeg dana su brojni arheoloski lokaliteti,koji svedoce o zbivanju ,usponu,moci i pada tadasnjeg Sirmijuma,a sve to se potvrdjuje brojnim nalazima koji arheolozi iz dana u dan nalaze na arheoloskim lokalitetima.
Iz moje arhive podataka,preuzetih sa interneta


ispravak podataka (pogledajte temu na forumu Atila bic boziji 406-453,post pod nazivom "Pad Sirmijuma")

Promijenjeno od rammstein (21.04.2005 u 17:58 sati)
odgoovorite sa citatom
  #4  
Staro 26.04.2005, 01:10
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
Pozdrav licinije.Malo sam tragao po netu i naisao na dosta stvari vezane za Sirmijum.

Nazalost nesto vise i konkretno nisam nasao u vezi zlatnih kapija ali sam nasao jedan sajt za tebe koji bi te mozda interesovao. www.mitrovackireport er.co.yu .Mislim da bi tu nasao vise podataka o gradu.
Ja mogu samo za pocetak da ti predstavim ovu kartu Sirmijuma iz 4. veka.
pozdrav
prikačene grafike
Tip dokumenta: jpg kartasirmijuma4vek.jpg (40,1 KB, 60x prikazano)

Promijenjeno od rammstein (05.02.2006 u 02:13 sati)
odgoovorite sa citatom
  #5  
Staro 05.02.2006, 02:20
rammstein
Gost
 
prilozi: n/a
Сирмијум, станиште царева и мученика

У историју мачем, из ње огњем
У музеју у Сремској Митровици чува се једна цигла из 6. века на којој је непознати бранилац некада једног од четири најважнија средишта Римског царства у очајању записао: „Христе Господе, помози граду и заустави Аваре, заштити царство Ромеја и онога ко је написао ове редове. Амин”



На једном завоју реке Саве, на самој граници провинције Паноније, на месту на коме су се спајали главни римски путеви, под јужним обронцима Фрушке горе, између мочвара и речних рукаваца, од илирског насеља развио се град који су Римљани назвали Сирмијум (лат. Sirmium). Насеље су основали домороци Паноније, племена Сирмијаца и Амантина (civitas Sirmiensium et Amantinorum). На почетку наше ере, у време познатог панонско-далматинског устанка, у граду су већ живели „слободни римски грађани” (conventus ili oppidium civium Romoanorum). За време династије флавијеваца, највероватније у доба цара Домицијана (81–96), град је добио положај колоније и помиње се као colonia Flavia Sirmium. Од 1. до 4. века значајно је управно и привредно средиште провинције Pannonia Secunda и моћно војно упориште за одбрану од надирућих варвара.
У Сирмијуму се састајало неколико путева. Најважнији је онај који је из Италије водио ка Сингидунуму (Београду) и даље, према источним провинцијама царства. Други је повезивао дунавску границу са Сирмијумом. Још два пута ишла су на југ ка Далмацији, као и на запад, према ушћу реке Босне (ad Basante). Сирмијум је имао и више мостова преко Саве.

Археолошка истраживања, а истражена су 74 налазишта, открила су велики део античког града. Био је простран, окружен јаким бедемима и рововима, унутар којих су нађени и данас видљиви остаци палате, јавних купатила, хиподрома, некропола, хореума (зграда за јавне потребе), трговачког и занатског средишта.
У царским градовима, у које се у доба позног царства убрајао и Сирмијум, царске палате и хиподром (циркус) увек су грађени као делови јединствене целине. На хиподрому су се одржавали јавни скупови у присуству цара, па је био спона између владара и његових поданика. Претпоставља се да је велики хиподром у Сирмијуму подигнут у доба царева Луцијана или Константина I (пре 324. године). У време распада царства и варварских упада, користио је као нека врста пребивалишта и заштите (refugium). Документа говоре да су се у Сирмијуму давале и позоришне представе као и борбе гладијатора.
Хроничар Амијен Марцелин (4. век) назвао је Сирмијум „многољудни и надалеко чувени град”, у коме су хиподром, форум, већница и царска палата. У свом делу „Историја” он овако описује улазак цара Јулијана у Сирмијум 360. године.
„Кад се приближио пространим предграђима, која се далеко пружају, гомила војске и људи сваке врсте одвела га је у двор, уз много бакљи и цвећа и уз много жеља за срећу.” Цар је након овако лепог дочека следећи дан приредио трке колима, „на велико задовољство народа.”

Страдање епископа Иринеја

Римски хроничари углавном помињу Сирмијум као повремено седиште царева који су на Дунаву војевали против варвара. Марко Аурелије имао је, наводно, у граду палату. Сирмијум је, како је забележено, и место боравка цара Максимина Трачанина, који је ту боравио ратујући на утврђеној граници Римског царства. У граду или у његовој околини рођени су цареви Аурелијан, Проб, Клаудије Готски, Максимијан, Констанције II и Грацијан. У 3. веку Сирмијум је упамћен као неславно седиште два узурпатора: Ингенууса и Регилијана. Након њих у граду повремено или дуже време бораве цареви Диоклецијан, Максимијан, Лициније, Галерије...
У време тетрархије, почетком 4. века, Сирмијум је постао једно од четири најважнија средишта царства. Након Диоклецијановог преустројства управе царства (293), Сирмијум добија нови подстицај и све више се гради. У њему је и седиште заповедника војске за читав Илирик (praefectus praetorio Ilirici). Контантин Велики такође неколико година борави у граду (316–321), као и његов син Констанције II.
У 4. веку и касније Сирмијум је посебно значајан и због појаве и развоја хришћанства. У граду је страдало више хришћанских мученика, међу којима је најпознатији свети Иринеј, епископ Сирмијума (погубљен 306. године). По броју мученика овај град заузима значајно место у доба прогона хришћана под царевима Диоклецијаном и Галеријем.
Цар Константин основао је у Сирмијуму и ковницу новца, вероватно око 320. године. Та ковница у Сирмијуму радила је, с повременим прекидима, све до поделе Римског царства око 395. године.
Године 440. град је пао под власт хунског владара Атиле, а после смрти Бича Божјег управу преузимају разни варварски народи, од Гепида до Авара. Тако је Сирмијум „ушао у историју мачем, онда када су Римљани освајали Панонију, а изашао из ње огњем, непосредно после пада града у аварске руке”. Из тога доба (6. век), у Музеју града чува се једна цигла на којој је непознати бранилац града у очајању записао на грчком: „Христе Господе, помози граду и заустави Аваре, заштити царство Ромеја и онога ко је написао ове редове. Амин”.


Цар који је садио винограде
Проб је био први римски цар за кога сви историјски извори изричито наводе да је рођен у самом граду Сирмијуму. Отац му се звао Максимус или Далмације и био је или баштован или војник. Као и његов претходник и земљак Аурелијан, и Проб се истицао у војсци и напредовао до високог командног положаја. У доба Аурелијана био је задужен за одбрану границе према Германима, а под следећим царем Тацитом (такође подунавског порекла) пребачен је у Сирију и Египат. Није сасвим познато да ли је за изненадни Тацитов крај 276. године заслужан мач убице или брза болест. Тацитов брат Флоријан прогласио се за цара без шире подршке војке или сената тако да Пробу, омиљеном војсковођи, није било тешко да порази свог противника. Прво забележено Пробово дело било је кажњавање преживелих убица његовог земљака, саборца и царског претходника Аурелијана. Затим је, попут Аурелијана, вртоглаво кренуо у битке за спас и обнову Римског царства. На Западу, у Галији, више од годину дана војевао је против Алемана, Франака и Лонгиона, које је на крају отерао преко Рајне приморавши их да се одрекну заробљеника и свега што су претходно опљачкали.
Затим су на ред дошли Бургунди. Поражени су у две битке, а њихови заробљени војници распоређени су у римску војску и послати да ојачају трупе у Британији. Остала је прича како су се деветорица непријатељских вођа покорно спустила на колена пред царем и како је у галском рату Проб ослободио не мање од шездесет галских градова и насеља која су опседали или заузели варвари. Након Бургунда поражени су и Вандали 278. године.

Три године борби и три године успеха. С пуним правом, веровао је, Проб узима називе Germanicus Maximus и Gothicus Maximus. После протеривања варвара цар обнавља одбрамбене линије на Рајни градећи утврђења и војне постаје. Он кује и новац с поносним натписом „Обновитељ Илирије” (Restitutor Illirici), вероватно после победе над неким од узурпатора или над Вандалима.
Следећа Пробова одредница – већ 279. године – био је исток. У Малој Азији, у Ликији, поразио је групе одметника од римске власти. Затим одлази у Египат где, након гушења побуне, силне напоре улаже у градњу канала, мостова, храмова, као и у исушивање мочвара. Изгледа да је Проб намеравао да након Египта крене на Персију како би повратио стару римску провинцију Месопотамију. Али, од рата с Персијом привремено је одустао пошто је обавештен о немирима на Западу. У Галији је, наиме, поново дошло до побуне, а два римска команданта – Бонос и Прокул – покушали су да заузму царски престо. Обојица су поражена и погубљена, што се десило и са трећим узурпатором, Јулијем Сатурнином, раније царевим блиским пријатељем, гувернером Сирије.
Година је 281. и Проб може, бар на трен, да предахне. Долази у Рим где, након пет година непрекидног ратовања и низа победничких битака, слави победу. Опијен славом, објављује како ће, након свих ових успеха, Рим ускоро постати тако моћан да му војска неће ни бити потребна. И, војници широм царства примили су ову изјаву као увреду и израз царевог неповерења.
Проб је у историји посебно запамћен и као цар који је велику пажњу посвећивао уређењу земљишта и нарочито утицао на то да се у Европи сади винова лоза – од Галије до Паноније. Забележено је да је он први човек који је винову лозу донео и у крајеве око свог родног Сирмијума – вероватно на Фрушку гору.

И у градитељским подухватима Проб је следио стопе свог славног претходника Аурелијана. Завршава Аурелијанове зидине око Рима и гради даље. Али, кратак је предах који је римски цар тога доба смео себи да приушти. Проб креће поново у рат на Персију. Војска се 282. године окупља у Панонији – у Сирмијуму, месту царевог рођења и месту у коме ће му ускоро доћи крај. Наводно, након што је цар наредио да војници напорно раде на исушивању мочваре око Сирмијума, дошло је до побуне у којој је Проб убијен. Али, вероватније је да је ово убиство било последица нове побуне легија на западу у Норику (Noricum), покрајини у источним Алпима, и за цара прогласиле свог команданта Каруса.
А две деценије након Пробове смрти, у доба цара Диоклецијана, ево шта се догодило. Негде пред крај Диоклецијанове владавине донета је одлука која је наредним поколењима затамнила сећање на овог познатог владара. Након скоро 19 година трпељивости, Диоклецијан и његови сувладари – тетрарси – донели су 303. и 304. године четири указа којим је озваничен највећи погром хришћана у доба Римског царства.

Мученици
У фебруару 303. године објављен је први едикт – обзнана – против хришћана. Исте године издат је други – о затварању свих црквених поглавара, а затим и трећи који је предвиђао строге мере против противника паганских култова. Четврти едикт, из мата 304. године, отворио је врата крвавим збивањима у целом царству. Као и у ранијим случајевима прогона хришћана, није се радило о верској нетрпељивости Римске државе, која је признавала све могуће култове, него о чињеници да су хришћани кршили устаљена правила понашања и поштовања државе и цара упорно одбијајући да учествују у обредима приношења жртава римским боговима и изразима поштовања царевима као божанствима. Иако су хришћани касније претеривали са бројем својих жртава, нема сумње да је велики број оних који нису пристајали да се покају и да принесу жртву паганским боговима завршио у тешким мукама.
У Сирмијуму, једном од главних царских градова тога доба, хришћана је већ било много, па и број мученика који су претрпели најстрожу казну може да се исказује у стотинама. Већина је страдала од мача, ватре или од дивљих звери, а забележени су и други начини кажњавања.

Према непотврђеним причама, први хришћани стигли су у Сирмијум већ у 1. веку, са светим Андроником, учеником апостола Павла који се помиње у посланици Римљанима. Први, историјски осведочени епископ Сирмијума био је свети Иринеј о чијем страдању за време Диоклецијанових погрома постоје забележени подаци. Иринеју је суђено пред Пробом, намесником Паноније, који му је понудио, како је то био случај, да се повинује правилима државе и да принесе жртве боговима, што би га спасло од мучења и казне. Иринеј је, према запису, одбио понуду рекавши: „Наложено ми је да се препустим мучењу, ако је услов да се Бога одрекнем и приносим жртву демонима”. Иако је имао породицу – жену, децу, родитеље – одрекао се свега земаљског, те му је гувернер изрекао најстрожу казну – одсецање главе. Казна је извршена на једном од мостова Сирмијума, 6. априла 304. године, после чега је тело бачено у воду.
Култ светог Иринеја проширио се у хришћанској цркви. У ископавањима обављеним седамдесетих година прошлог века нађена је у остацима старог Сирмијума базилика где се у старо доба налазио и гроб светог Иринеја.
Епископ Иринеј био је само један од бројних мученика из Сирмијума које помињу хришћанске легенде. Три дана после Иринеја погубљен је и његов ђакон свети Димитрије са још неколицином хришћана и са четири девице чија имена нису забележена. Верује се да је овај Димитрије исти онај светац који је слављен и у Солуну и по коме је средњовековни град настао на рушевинама Сирмијума и добио име (Д)Митровица.
Исте године погубљена је и света Анастасија, касније слављена широм хришћанског света, од Рима и Аквилеје, преко Цариграда и Задра до Немачке.

Quattuor coronati
Легенда помиње и четворицу „овенчаних мученика” (quattuor coronati) са Фрушке горе. Била су то четири каменореска која су на каменоломима Фрушке горе израђивала кипове за потребе храмова цара Диоклецијана. Четворица – Касторије, Клаудије, Симпронијан и Никострат – којима је пришао и паганин Симплиције (такође се покрстио), направила су лепе стубове као и знамење непобедивог сунца – божанства Диоклецијана и осталих тетрарха. Цар је био задовољан и наградио каменоресце. Али, када им је Диоклецијан наложио да израде кип бога исцелитеља Ескулапа, нису пристали. Након испитивања и мучења, пошто су одбили да се одрекну своје вере, Диоклецијан је наредио да их затворе у овалну бурад и баце у реку.

Quattuor coronati били су поштовани у Риму већ у 4. веку. У 7. веку папа Хонорије посветио им је један храм. Њихове мошти наводно су у 9. веку сахрањене на римском брегу Целију. Култ четворице овенчаних, као покровитеља каменорезаца и скулптора, ширио се у средњем веку даље. Били су заштитници еснафа у Риму, Фиренци и Арецу, а њихов култ проширио се чак до Белгије и Британије.
Међу сирмијумске мученике спада и баштован Синерос који је вероватно страдао у Галеријевим прогонима и такође сахрањен на месном гробљу. И прича о њему проширила се у друге области у којима је поштован. Једна група сирмијумских мученика – њих седморица – слављена су у северној Италији.
Осим у Сирмијуму, у Диоклецијановим погромима страдали су и други мученици по Горњој Мезији. Пре светог Иринеја, прве жртве прогона, у реку Саву бачени су Монтан, презвитер из Сингидунума, и његова супруга Максима. У Сингидунуму је страдао и ђакон Ермил, а с њим и његов пријатељ Стратоник.
Прогони хришћана трајали су и након Диоклецијановог повлачења, све док његов наследник, цар Галерије пред крај живота, 311. године, није донео први „едикт о толеранцији” хришћана. У њему каже да „имајући у виду наше преблаго милосрђе и сталну навику да опраштамо свим људима, закључили смо да наш опроштај треба без одлагања дати и њима (хришћанима), да поново могу да буду хришћани и да граде зграде где се окупљају, али тако да не чине ништа против утврђеног реда...” Иако је тако овим едиктом за више од годину дана предухитрио политику верске трпељивости каснијег цара Константина, у хришћанском предању Галерије је ипак остао упамћен као владар тиранин и непријатељ цркве.

Душко Лопандић
odgoovorite sa citatom
Odgovor


Forumske odredbe
Vama nije dozvoljeno, postavljanje novih tema.
Vama nije dozvoljeno odgovarati na priloge
Vama nije dozvoljeno uploadovati dokumenta
Vama nije dozvoljeno obrađivati vaše priloge

BB-kod je uključen.
Smileys su uključen.
[IMG] Kod je uključen.
HTML-kod je isključen.



brojač posjetilaca

Powered by vBulletin® Verzija 3.8.4
Copyright ©2000 - 2024, Jelsoft Enterprises Ltd.
Powered by vBCMS® 2.7.1 ©2002 - 2024 vbdesigns.de
Vlasnik foruma nije zadužen za zaštitu ovdje unesenih tekstova, slika ili dokumenata.Za sve unesene tekstove, slike i dokumenta odgovaraju sami autori priloga!!! Ako slučajno dođe do kršenja tuđih autorskih i drugih prava, odgovoran je sam autor unesenog priloga, tako da se sam vlasnik foruma oslobađa bilo kakve odgovornosti!!!