Paradni oklop iz Ritopeka

Paradni oklop iz Ritopeka




Rimski paradni oklop iz Ritopeka danas se sa ponosom čuva u Narodnom muzeju u Beogradu kao jedan od eksponata neprocenjive vrednosti i značaja. On je otkriven slučajno i tom prilikom dosta oštećen, ali je uspešno rekonstruisan zahvaljujući složenim konzervatorskim zahvatima koji su mu vratili nekadašnji sjaj. Oklop zapravo predstavlja samo grudnu ploču koja je iskucavanjem izrađena od mesinganog lima trapezoidnog oblika (dim. 22.4 x 16.5 x 23.6 cm). Na bočnim stranama nalaze se po tri kružna dugmeta kojima je grudna ploča nekada zakopčavana na metalni oklop ili kožnu vojničku odoru. Dugmad su ukrašena raznobojnim emajlom koji doprinosi luksuznom izgledu ovog dela ratničke opreme. Metalna površina grudne ploče delimično je prevučena legurom srebrnkastog sjaja koja ističe pojedine detalje na zlatastoj osnovi.

Paradni oklop iz Ritopeka je ukrašen reljefnim predstavama, među kojima se prepoznaje sedam božanstava raspoređenih u tri friza, zatim par orlova i dve rimske vojne zastave - vexillum-i. Prikazani likovi su predstave sedam planetarnih božanstava rimskog panteona, koja personifikuju dane u kalendarskoj nedelji. Sedmični redosled dana može se pratiti od poprsja božanstva na levoj strani u donjem redu koja predstavlja prvi dan u antičkoj sedmici - subotu, odnosno Saturna sa svojim atributom - kosirom. Nedelja je predstavljena u srednjem redu levo i to u obliku boga Sola sa zrakastom krunom i bičem. Iznad njega, u gornjem redu, levo, nalazi se predstava ženskog božanstva - Lune, koja simbolizuje ponedeljak. Centralna predstava u srednjem redu je mladi Mars, bog rata, koji ovde označava utorak. Poprsje muškarca predstavljeno u gornjem redu desno predstavlja krilatog Merkura koji označava peti dan u antičkoj sedmici, odnosno sredu u današnjem redosledu. Jupiter, prikazan s desne strane u srednjem redu predstavlja četvrtak, a ženski lik ispod njega, u donjem redu sa desne strane označava petak i to je Venera sa omiljenim instrumentom svih lepotica - ogledalom.

Antička nedelja...

Upotrebu vremenske podele na sedam dana u okviru jedne nedelje odnosno sedmice Rimljani su usvojili iz jevrejskog kalendara, koji se ogleda i u biblijskom predanju o nastanku sveta. Imena dana u antičkoj sedmici odgovarala su imenima planetarnih božanstava, što je, opet, znatno starija tradicija preuzeta iz kalendara koga su koristili Egipćani. Antička sedmica je tako bila sastavljena od sedam dana, od kojih je svaki bio pod zaštitom jednog božanstva iz rimskog panteona. U nekolicini evropskih jezika, kao na primer u francuskom ili engleskom, dan-danas su zadržana ova antička imena dana u nedelji koja zapravo ukazuju na rimske bogove zadužene za svaki od njih.

Dani u rimskoj nedelji

Sabbati - subota
Dominica - nedelja
Lunae - ponedeljak
Martis - utorak
Mercurii - sreda
Iovis - četvrtak
Veneris - petak

Prvi dan rimske sedmice bila je zapravo subota koja je bila pod okriljem Saturna, dok je njeno ime preuzeto iz jevrejske tradicije. Drugi dan ili nedelja, bio je pod zaštitom boga Sola. Boginja Luna označavala je ponedeljak, a utorak rimski bog rata Mars. Antička sreda je bila dan pod okriljem boga Merkura, a vrhovni bog Jupiter bio je zaštitnik četvrtka. Poslednji dan antičke sedmice bio je petak. Kao i danas, za sve ono što se petkom odvijalo bila je zadužena, boginja lepote i ljubavi - Venera.

U središnjem delu donjeg dela, ispod arhitektonske konstrukcije koju čine dva luka sa kapitelima, prikazana je borba dva ratnika u raskošnoj opremi. Na pektoralu je urezan i natpis, koji svedoči o tome da je ovaj paradni oklop pripadao izvesnom Aureliju Herkulanu, vojniku legije VII Claudiae.

Kako prema funkciji tako i umetničkom kvalitetu izrade, paradna vojna oprema predstavlja poseban oblik rimskog naoružanja upotrebljavan samo u posebnim okolnostima. Paradnu opremu nosili su isključivo pripadnici konjičkih jedinica. Najčešće se javljaju bogato ukrašeni šlemovi sa maskom, ukrasne ploče oklopa, štitnici za potkolenicu - knemide i elementi štitova. Pored karakterističnih oblika naoružanja primerenih prevashodno konjanicima, paradno naoružanje uključivalo je takođe i luksuzne elemente konjske orme kao što su štitnici za glavu i oči konja, grudni ukrasi i slično. Osnovne odlike rimske paradne opreme jesu luksuzni materijal i karakteristična izrada sa brižljivo izrađenim reljefnim predstavama vojnih božanstava i simbola u tehnici iskucavanja. Česta primena pozlate, posrebrenja i drugih dekorativnih tehnika doprinosila je raskošnijem izgledu opreme.

Materijal od koga su ovi predmeti bili izrađivani kao i sam konstrukcioni sklop opreme (konkretno paradnih šlemova) ili ukrasnih delova telesnog oklopa ukazuju da oni nisu upotrebljavani u realnoj borbi. Paradni šlemovi sa maskama su, recimo, omogućavali jednostavnije manevrisanje pod ovom opremom, ali je malo verovatno da bi mogli biti korišćeni i u pravoj borbi. Sa druge strane, dekorativne predstave rađene u visokom reljefu i u relativno tankom limu teško da bi mogle da izbegnu oštećenja u toku konkretnog sukoba.

Ova vrsta naoružanja i opreme korišćena je je u obredima i različitim ceremonijama, među kojima se pre svega ističu one vezane za kult mrtvih (novemdiale sacrum, cena novemdialis, ludi novemdialis, funus militare i sl.) ali takođe i prilikom parada ili vojnih smotri organizovanih u čast trijumfa, rođendana imperatora ili u drugim povodima vezanim za vojnu istoriju Rima ili istoriju pojedinih jedinica. Veličanstveni egzerciri konjičkih jedinica luksuzno opremljenih paradnom opremom isticali su moć, veličinu i bogatstvo Carstva, što je moralo ostavljati snažan utisak, kako među stanovništvom osvojenih pograničnih teritorija, tako i među neprijateljima.

O konjičkim igrama poznatim kao Hippika Gymnasia i paradnom naoružanju korišćenom tokom njih dosta podataka ostavio je Arijan u svom spisu Tactica iz II veka n.e. Kao element paradne opreme, paradni oklop iz Ritopeka je najverovatnije predstavljao vlasništvo vojnika koji je služio u elitnoj konjičkoj jedinici i učestvovao u izvođenju vojnih egzercira i pomenutih ritualnih igara. Po nastupanju na vežbalište izgrađeno posebno za paradne konjičke igre, kako izveštava Arijan, konjanici bi najpre odjahali levo od tribunala, odnosno tribine predviđene za komandante, oficire i počasne goste. Zaustavljajući se u zbijnom borbenom poretku, oni su najpre obrazovali borbenu formaciju sa štitovima preklopljenim tako da potpuno pokrivaju leđa jahača i konja.

Zatim bi se podelili na dve jedinice jednakog sastava, od kojih je jedna (ofanzivna) gađala kopljima, a druga (defanzivna) nastojala da izbegne pogotke. Iz "odbrambene" grupe istupala su po dva jahača, koja bi se pod punom paradnom spremom suprotstavljala paljbi protivnika. Cilj cele ove predstave bio je da se prikaže preciznost ofanzivnog tima koji je pokušavao da kopljima pogodi oklop dvojice pripadnika suprotnog tabora. Ovi drugi su, pak, pokazivali svoju veštinu i sposobnost da štitovima otklone udarce u stranu. Dok se ovo dešavalo, izdvajala bi se nekolicina iz grupe koja se branila i pokušavala da pogodi napadače u prolazu, što je zahtevalo posebnu veštinu i uigranost konjanika. Možda najatraktivniji deo ovih manevara predstavljao je "kantabrijski galop" tokom koga su konjanici jašući ukrug neprekidno pokušavali da kopljima pogode suparnike u štit. Prema mišljenju samog Arijana, najuspešnijim su smatrani oni jahači koji bi u toku izvođenja ove vežbe postigli čak dvadeset pogodaka.

Takva dvojna podela jahača postojala je i u okviru Troia ludus, još jednom vidu konjičkih igara u kojima je paradna oprema predstavljala nezaobilazan element. U ovoj viteškoj igri učestvovali su dečaci i mladići iz rimskih plemićkih porodica, a neretko i mladi prinčevi koji su na ovaj način pokazivali spretnost i umeće u ratničkoj veštini. Podeljeni na dve konjičke skupine - turme, oni su na konjima izvodili čitav niz složenih manevarskih operacija kojima je oponašan sukob dve zaraćene strane.

mr Miroslav Vujović