Skulpture ili alatke

Skulpture
ili alatke? Da li je postojao
kult poštovanja
kamenog oruđa
u kulturi Lepenskog Vira?
Piše: Dragana Antonović Arheološki institut, Beograd
Nepisano je pravilo da su najlepši i najinteresantniji arheološki predmeti pronađeni kao slučajni nalazi i da ne potiču sa arheološki iskopavanih nalazišta. Muzeji su puni predivnih i intrigantnih eksponata o čijem se poreklu ne zna ništa više do šire teritorije sa koje potiču. Neretko, dešava se da se i na lokalitetima koji se iskopavaju, najlepši primerci pronalaze u obrušenim profilima ili oštećenim delovima lokaliteta. Ovo je češći slučaj na onim nalazištima na kojima se izvode zaštitna iskopavanja.

Prilikom velikog zaštitnog iskopavanja lokaliteta u Đerdapu, kojima je pretilo potapanje zbog izgradnje hidroelektrane Đerdap I, pronađeno je obilje arheološkog materijala na obali i u plićacima Dunava. Svi ovi predmeti prikupljani su i pohranjivani u muzejskim depoima gde ih je prekrila prašina zaborava kao predmete koji bez arheološkog konteksta ne mogu da posluže u rasvetljavanju kulturno-hronoloških problema vezanih za oblast iz koje dolaze. Tako sa Lepenskog Vira potiču dva oblutka ljudskom rukom dorađena tako da mogu da se koriste kao ribarski tegovi. Na prvi pogled za ove oblutke se zaista jedino može reći da su tegovi, ali pažljivim posmatranjem oni se pred očima posmatrača pretvaraju u skulpture sa predstavom ljudskog lika. Zbog činjenice da predstavljaju u isti mah i alatku za svakodnevnu upotrebu, njihova estetska vrednost nije bila primećena od strane istraživača Lepenskog Vira, pa su ostavljeni u masi studijskog materijala.


Kamena oruđa nađena u Đerdapu, na lokalitetu Lepenski VirPomenuta dva oblutka predstavljaju veoma interesantne nalaze. Na prvi pogled, oni se zaista čine kao tegovi korišćeni u ribolovu (organizovani ribolov na Dunavu na krupne ribe, praktikovan kako u bliskoj tako i u veoma dalekoj prošlosti, zahtevao je masivne, teške tegove koji su mogli da se odupru brzim vodama reke i zaustave velike ribe koje su lovili praistorijski dunavski alasi). Ovi tegovi, veličine 160 x 135 x 97 mm i 122 x 135 x 97 mm, izrađeni su od masivnih oblutaka od sitnozrnog silicijumskog peščara, iste one sirovine od koje su izrađene sve skulpture iz Lepenskog Vira. Na prvom su grubim, ali pravilno vođenim ozrnjavanjem, oblikovane bočne i donja strana, kao i deo prednje strane koja je na taj način dobila izgled nedovršenog lica. A onda je, iz samo njemu poznatih razloga, praistorijski majstor odustao od oblikovanja oblutka u skulpturu i dodavanjam poprečnog žleba od ovog kamena napravio teg. Mnogo se verovatnijom čini pretpostavka da je ovaj oblutak bio potpuno završena ljudska glava, sa neodređenim crtama lica tako da može da predstavlja bilo koje ljudsko biće. Skulptura je korišćena u kultne svrhe o čemu svedoči gornji deo glave obojen u crveno, verovatno posipanjem okerom. Poprečni žleb je naknadno urađen pretvorivši jedan kultni predmet u potpuno profani objekat - oruđe za svakodnevni rad. Kod drugog predmeta iskorišćen je prirodan oblik oblutka kome je ozrnjavanjem dodat žleb za uže. Žleb nije izveden celim obimom predmeta već se na "leđnom" delu prekida. Gledan iz profila, ovaj teg podseća na ljudsku glavu pa samim tim i na skulptovane oblutke sa Lepenskog Vira. Na temenima tega nalaze se tragovi jačeg udaranja, što je možda rezultat korišćenja predmeta u funkciji čekića i nakovnja, ali isto tako to mogu biti vidljivi tragovi ozrnjavanja - tehnike kojom su se oblikovale skupture.

Postavlja se pitanje: da li je ovde reč o oruđu, kultnim predmetima ili multifunkcionalnim objektima. Nigde nije tako vidljivo prožimanje kultnog i profanog kao što je to slučaj na ranoholocenskim lokalitetima u Đerdapu. Na ovim lokalitetima postoji poveća skupina alatki, koje nose jasne i nedvosmislene tragove korišćenja u svakodnevnom životu, a da su istovremeno izuzetno lepo ornamentisane tako da pre predstavljaju umetničko delo, odnosno predmet poštovanja, nego oruđe. Kultni značaj kamenog oruđa je najvidljiviji na objektima sa Hajdučke Vodenice - nekropole kulture Lepenskog Vira smeštene nadomak izlaza iz đerdapskog Kazana. Na ovoj nekropoli bilo je pronađeno, od oruđa, samo ono pravljeno od oblutaka i svi primerci bili su ornamentisani urezanim predstavama. Oruđu od okresanih silicijumskih stena, kakvo se koristilo milenijumima pre toga i koje je poznato od paleolita, u grobovima ove kulture nije bilo mesta što pokazuje njegov potpuno profani karakter.

Ribarski teg: teški teg koji je mogao da se odupre brzim vodama reke i zaustavi velike ribe koje su lovili praistorijski dunavski alasiVeći broj ukrašenih alatki, naročito batova (ili skiptara, kako se ponekad nazivaju), potiče i sa Lepenskog Vira (objavljeni su u čuvenom katalogu sa izložbe "Umetnost Lepenskog Vira"), ali nije poznat njihov precizan arheološki kontekst - da li su bili ostavljani u grobove ili kućna svetilišta - što ima za posledicu da se njihova konkretna uloga u kultu ne može potpuno da razjasni. Nasuprot tome, njihova profana uloga - alatka za umlaćivanje krupne dunavske ribe - sasvim je nesporna i nju dokazuju uvek prisutni tragovi upotrebe na pomenutom oruđu.

Veliki broj skulptovanih oblutaka sa Lepenskog Vira predstavlja vrhunac prožimanja profanog i kultnog karaktera u jednom predmetu. Oblutak - osnovna sirovina za izradu svih alatki korišćenih u kulturi Lepenskog Vira i jedan od gradivnih materijala za izradu kuća - stavljen je, s razlogom on a ne neka druga sirovina, u centar kulta ovih praistorijskih dunavskih alasa personifikacijom njegove prirodne forme.

Među svim skulpturama najinteresantnije su one anikonične sa lokaliteta Padina koji se nalazi nekoliko kilometara severno od Lepenskog Vira. Reč je o grupi oblutaka nalaženih u kućama i iznad grobova, a neki od njih u položaju koji nesumnjivo odslikava kultni značaj objekta. Obluci su oblikovani (neki od njih su i prirodnog oblika) tako da podsećaju na jaje. Izvestan broj ovih oblutaka ima, na svom gornjem delu, tragove upotrebe organizovane u jedno ili više kružnih ili eliptičnih udubljenja. Ponekad ova udubljenja podsećaju na oči i usta na licu čineći tako da oblutak liči na ljudsku glavu.

Pomenuta dva tega-skulpture sa Lepenskog Vira jasno predstavljaju, kao i obluci sa Padine, upravo onaj granični slučaj kada nije sasvim jasno da li su nekadašnji majstori sa obala Dunava želeli da naprave alatku ili kultni predmet. Žleb koji oba predmeta imaju po sredini jasno ukazuju da je reč o ribarskim tegovima. Ali gledani u celini ovi obluci nedvosmisleno imaju svoj ljudski izraz. Ako se uzme u obzir da su skulpture iz Lepenskog Vira bile postavljane iza ognjišta u zadnjem (i najmračnijem) delu kuće, onda može da se pretpostavi da je titrava svetlost koja je dolazila od vatre u ognjištu davala hladnom kamenu potrebnu toplinu i pokret svojstven ljudskom liku.

I još jednom mora da se postavi pitanje da li su ovi obluci bili oruđe, kultni objekti ili oba, ali sledeće je sasvim sigurno: kamen kao sirovina i kameni predmeti imali su posebno mesto u kulturi Lepenski Vir. Čini se da su kamen i kameno oruđe za nosioce ove kulture predstavljali personifikaciju prednosti koju su dobili novim načinom privređivanja vezanim za sedelački način života, prednosti kojoj su se divili i poštovali je. Praistorijski stanovnici Đerdapa vremenom su postali svesni velikog značaja reke na čijim su obalama živeli i taj su značaj predstavili tako što su oblutak kao najznačajniju sirovinu u svom okruženju stavili u centar kulta. Otuda verovatno i nejasna granica između pojedinih vrsta oruđa i skulptura Lepenskog Vira koje danas smatramo umetničkim delima visoke vrednosti. Upravo ovo poslednje možda nosi pravo objašnjenje zašto se u praistoriji ponekad ne mogu da odvoje upotrebni od umetničkih (čitaj kultnih i ukrasnih) predmeta. Umetnost kao svesna želja i aktivnost nije bila poznata u praistorijskim vemenima. Ali težnja za lepim je oduvek postojala. Prateći istoriju čovečanstva od najdublje prošlosti, primećuje se da je umetnost kao jedna od ljudskih aktivnosti imala presudnu ulogu u evoluciji ljudske vrste. Prva oruđa bila su napravljena od dragog i ukrasnog kamena (kvarc, kalcedon, ahat, opal, jaspis, žad...). Čini se da je izborom kamena i načinom izrade oruđa prvi čovek težio da zadovolji ne samo funkcionalni već i umetnički kriterijum u svojim alatkama. Brojna oruđa i oružja za lov, ribolov i druge osnovne aktivnosti, bila su zapravo prava mala remek dela primenjene umetnosti. Lepenski Vir i njegove kamene skulpture, ribarski tegovi i batovi za umlaćivanje ribe, predstavljaju idealne primere za proučavanje tesne veze koja je od vajkada postojala između razvoja tehnologije i razvoja umetnosti.