Kradljivci srpskog blaga

[Stef74]

29. januar 2007.

Kradljivci srpskog blaga
Za razliku od Indijane Džonsa, imaginarnog lika svetski poznatog tragača za ostacima materijalne kulture civilizacija koje su postojale pre naše, u Srbiji se traganjem za skrivenim blagom bave neki ljudi s mnogo nečasnijim pobudama. Niko do sada nije ni pokušao da sprovede istraživanje o tome koliko su predmeta, koji su kulturno blago pod zaštitom države, krijumčari do sada izneli iz Srbije. B92 istražuje zbog čega ne postoji sveobuhvatna zaštita kulturnog blaga kojim bi država, između ostalog, uspela da zaštititi svoje nasleđe, ekonomiju i turizam i da odgovori na pitanje kolika je kulturna i materijalna vrednost predmeta koje krijumčari decenijama bespovratno iznose iz zemlje


Autorka: Radoslavka Despotović


Nakit od zlata, srebra, slonove kosti, poludragog i dragog kamenja najčešće asocira na stvar od društvenog prestiža. Skupoceni nakit mamac je i za brojne kradljivce, krijumčare kulturnog blaga sa područja Srbije.

Dvojici tragača na neadekvatno zaštićenom arheološkom nalazištu Sirmium kod Sremske Mitrovice pre petnaestak godina posrećilo se da u zemlji nađu pojas avarskog vojnika iz VI veka, od zlata, težak 1,2 kilograma. Taj događaj pobudio je veliku pažnju domaćih i stranih arheologa. Zlatnom groznicom tada su zaraženi mnogi divlji tragači, kradljivci, krijumčari, koji za takvim predmetom tragaju čitav život. Predmet je izrađen od zlata, s zlatnim gravurama, ukrašen poludragim kamenjem. Našla su ga braća Kozak iz Sremske Mitrovice, a za njega im je jedan od preprodavaca ponudio oko 150.000 maraka. O otkupu predmeta sukobila su se dva klana krijumčara. Uplašeni mogućim posledicama, braća Kozak su slučaj prijavila policiji.

Podatak da su potraga za avarskim pojasom i sudski proces trajali punih šest godina najbolje objašnjava jagmu koja se oko njega stvorila među krijumčarima kulturnog dobra u Srbiji. Njegova tadašnja vrednost na domaćem crnom tržištu bila je veća od dva miliona maraka, dok bi ona u inostranstvu tada mogla da dostigne pet miliona. Predmet je u sefu Narodnog muzeja u Beogradu.

B92 istražuje kojim se putanjama kreću predmeti od izuzetnog kulturnog značaja i basnoslovne materijalne vrednosti, kako završavaju u privatnim kolekcijama, muzejima i galerijama u inostranstvu, umesto u domaćim muzejima i institucijama, koje treba da brinu o njihovom očuvanju i zaštiti. Zbog čega niko od kradljivaca i krijumčara kulturnog blaga Srbije gotovo nikada nije osuđen na zatvorsku kaznu, a osude koje su im izricane najčešće su bile uslovne? Zašto država Srbija nema uspešnu strategiju zaštite kulturnog i umetničkog nacionalnog dobra? Uporedimo podatke u funkcionisanju lanca krijumčarenja kulturnim dobrom koje poseduje policija sa saznanjima koje o tome imaju arheolozi, kustosi muzejskih zbirki i šira domaća javnost.

Goran Todorović, načelnik OKP u požarevačkoj Upravi policije: Imali smo do sada uglavnom otkrivene slučajeve ljudi koji su se bavili neovlašćenim iskopavanjem, a direktno da smo bili u prilici da otkrijemo trgovce, čoveka koji je nabavio u svrhu dalje prodaje, da je pokušao da iznese, mi nismo imali. Teško i retko uspevamo da dođemo do daljeg u lancu. To je više krijumčarenje nego trgovina arheološkim dobrima. Krug ljudi koji se bave time je zatvoren, uzak, u njega teško i prići i ući.

B92: Kako njih da nađemo?

Predrag Đorđević, preprodavac: E, sad kako... danas je to već... da vam kažem, znate kako, da ste kod mene u gradu, pa da idemo kod ovoga kući, ovoga, ovako ne mogu da vam kažem ništa.

B92: Možete imena da nam kažete?

Đorđević: Recimo Srboljub Petrović, onda Miki, onda, kako da vam kažem, tu ima više njih koji se bave time.

Miomir Korać, direktor Projekta Viminacijum: Po pravilu, materijal koji je itekako poznat zaista u svetu odlazi na tri destinacije, u Beč, Minhen, London, a papirološki se pere u 43 agencije koje su stacionirane u Ženevi, koje vam daju potvrde da je to od vašeg brata, ujaka, tetke, babe, dede ili ne znam odakle, legalizuju predmete.

Ivana Popović, arheolog, Arheološki institut SANU: U svetskim centrima kao što je Pariz postoje antikvarnice u svakoj ulici u centru, gde se predmeti prodaju za tridesetak, 50, 100 evra, predmeti osrednjeg kvaliteta. To nisu neke astronomske cene, ali izuzetno značajne, luksuzno urađene, vredne skulpture, u aukcijskim katalozima možemo videti da one idu od 30.000 do 50.000 evra. Postoje neki kanali kako naš materijal izlazi iz zemlje jer se mogu pratiti, prva stanica je Beč, odakle se distribuira u druge delove Zapadne Evrope, pa i stiže do SAD.

Miroljub Manojlović, istoričar, Narodni muzej Požarevac: Od tih sitnijih preprodavaca koji se izdaju javno za kolekcionare ide preko beogradskih veza, gde je već to i poznato istražnim organima, SUP-u, gde su ti veći posrednici. Oni su na neki način posrednici i uglavnom služe da od tih sitnijih preprodavaca prihvataju te antikvitete i onda ih brzo preko svojih veza prebacuju u inostranstvo, gde su čak i neki naši viđeniji ljudi, a posebno te specijalizovane grupe, već uhodane i tamo na zapadnom tržištu za veći novac se prodaju...

B92: U Srbiji divlji arheolozi tragaju za arheološkim blagom na više od 1.000 lokacija. Najatraktivnije su u Sremskoj Mitrovici, u okolini Požarevca, Bora i Negotina, u istočnoj Srbiji, i Vranja, Preševa, Medveđe i Bujanovca na jugu. Posrednici u tim gradovima otkupljuju predmete, a zatim ih razrađenim vezama prebacuju u inostranstvo. Kupci u zemljama Evropske unije mogu biti krajnji korisnici, aukcijske kuće i kolekcionari, ili takođe preprodavci. U gotovo svakoj državi Zapadne Evrope ima desetak aukcijskih kuća, među njima su najpoznatije Diter, Gorni, Tkalec, Roberto, Moš, Bank-Lojd, Brana Milošević iz Slovenije, Lanc, Gerhard Hirš, Art klasik, Subasta publika.

Srbija nije jedina država čija su nalazišta meta kradljivcima i krijumčarima. Divlji arheolozi napadaju kulturno blago većine zemalja jugoistočne Evrope. Zanimljive su im i Turska, Grčka, Makedonija, Bugarska, Rumunija i Mađarska. Odatle predmeti direktno i preko posrednika odlaze u ruke kolekcionara i aukcijske kuće u Italiji, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj. Ipak, najbogatiji kolekcionari ujedno su i najpoželjnija destinacija, pa nije retkost da najvredniji predmeti koji predstavljaju kulturno dobro sa ovih prostora završe u SAD, Japanu i Kanadi.

Divlji arheolozi, tragači za skrivenim kulturnim blagom, u Srbiji imaju pune ruke posla. Na nekim od najpoznatijih arheoloških nalazišta u Srbiji, Viminaciumu kod Kostolca, Sirmijumu u Sremskoj Mitrovici, Ledarati kod Velikog Gradišta, Kaletincu, Gadžinom Hanu, nalazištima na jugu Srbije, beogradskom Singidunumu i drugim poznatim nalazištima, krađe i uništavanje kulturnog blaga traju decenijama. Divlji arheolozi otkopavaju slojeve zemlje duboke i do metar i po, odnoseći iz objekata skrivenih pod zemljom predmete neprocenjive kulturne, umetničke i materijalne vrednosti. Kradljivci odnose nakit, novčiće, kamene i bronzane statue, reljefe, freske, oruđe za rad i brojne druge predmete, uništavajući tako i nepokretno kulturno dobro, ostatke grobnica, amfiteatara, trgova, kuća, akvadukta.

Olivera Marković, arheologinja, Služba zaštite pri Ministarstvu kulture: Dođemo na lokalitet i zateknemo iskope koji su rađeni i duže i sistematski, neometano. Nemoguće je tu organizovati čuvarsku službu, a zakon policiji dozvoljava da reaguje samo u momentu kada tu zatekne počinioca krivičnog dela, što je gotovo nemoguće. Prema tome, ta uništavanja je najteže sprečiti. Divlji kopači su veoma dobro opremljeni. Način na koji oni privređuju omogućuje im velike zarade, oni imaju terenska vozila, imaju reflektore za kopanje noću, imaju detektore, najsavremenije detektore, a upotreba detektora nije zakonom regulisana kod nas. Prema tome, i ako ga neko ima, pitanje je da li će policija biti u situaciji da mu ga oduzme.

Korać: Tih '90-ih, arheolozi su iskopavali, a pored njih iskopavali su ljudi s pištoljima, sa opremom, s metal-detektorima, s traktorima za riglovanje, orali po metar i 20 i celih 200 godina izoru u jednom dahu. Oni se nikog nisu plašili, a znate koga su se plašili i od kog su zazirali? Od nas arheologa, što je pomalo paradoksalno.

B92: O tome koliko godina traje uništavanje tragova materijalne kulture sa područja rimske provincije Gornja Mezija, čija je prestonica bio Viminacium, najbolje svedoči zapis nemačkog putopisca Feliksa Kanica, nastao pre 130 godina.

Miroljub Manojlović: Uzmite to da je još Feliks Kanic, jedan istraživač, Austrijanac, koji je bio u Srbiji u XIX veka... imate lepe opise kod njega, on govori kako seljaci trguju u Drmnu, Kostolcu, tim antikvitetima i kaže - znate, ja sam naivko u odnosu na te seljake. Sad zamislite, pre 130 godina on govori, taj kontinuitet postoji do danas. Praktično on nikad nije prekinut, on se samo povećavao ili smanjivao zavisno od toga koliko je bila efikasna država, odnosno njene službe.

Korać: Još Kanic kad je ovde došao, zatekao u Kostolcu, kako on kaže, više hiljada kola natovarenih rimskom opekom spremnih na požarevačkoj pijaci da se prodaju po ceni od 10 do 15 para po komadu, i to su, kaže, čuvene kostolačke opeke.

B92: Teritorijom današnje Srbije prošpartalo je mnoštvo naroda ostavljajući tragove materijalne kulture koji predstavljaju obeležje njihovog načina života, kulture, religije. Na tom području boravili su Iliri, Tračani, Rimljani, Etrurci, Avari, Huni i naposletku Sloveni. Gotovo svaki pedalj Srbije je potencijalno nalazište kulturnog dobra. Samo u okolini Vranja, Preševa, Medveđe i Bujanovca registrovano je oko 180 nalazišta, koje država nije uspela da zaštiti.

Silvana Hadži-Đokić, Služba zaštite pri Ministarstvu kulture: Kada sam tamo otišla shvatila sam da ne postoji ni popis nalazišta. Ljudi sa tih opština nemaju ideju koliko ima nalazišta tamo. I finansirali smo, skromnim sredstvima, preko niškog zavoda, rekognostiranje terena.

Manojlović: Po čitavoj Srbiji, posebno u područjima kao što je naš kraj, požarevački, zbog naravno Viminacijuma, ali i drugih lokaliteta, onda sremskomitrovički, zbog Sirmijuma, dole niški, Mediana, oko Gamzigrada, Čar kamena i tako dalje, to su neki od tih lokaliteta koji su izuzetno napadnuti, baš zbog svog značaja, zbog mogućnosti da su na tim prostorima izuzetni primerci antikviteta.

Milorad Živković, sekretar Narodnog muzeja u Beogradu: U pogledu svojinsko-pravnih određenja tih dobara, koja uživaju prethodnu zaštitu, zakon iz '94. je apsolutno jasan, on kaže ovako - Dobra koja uživaju prethodnu zaštitu, a nalaze se u zemlji ili vodi ili su iskopana iz zemlje ili izvađena iz vode u državnoj su svojini.

B92: Margum kod sela Dubravica, Rimski logor iz III i IV veka nove ere, udaljen oko 10 kilometara od Požarevca, nalazište je koje takođe ne uživa adekvatnu zaštitu države.

Novica Grujić, meštanin sela Dubravica: To je ovde sve sada pod šumom i pod zemljom i tu može da se govori sigurno o nekim temeljima, o nekim grobnicama, koje su ispod površine i nekog vidljivijeg traga zaštite nema.

B92: Pedesetak divljih arheologa koji uništavaju arheološka nalazišta, a protiv kojih su podnete krivične prijave, predstavljaju tamnu brojku kriminaliteta. Niko do sada, međutim, nije napravio ozbiljnije procene vezane za to koliko je onih koji decenijama odnose kulturno nasleđe sa tih prostora.

Radiša Lukić, meštanin sela Dubravica: Sećam se, bio sam dete, to je pre pedesetak godina bilo, dolazila su tu neka kola kod njega stranih registracija, gde je deda verovatno to njima prodavao. I on je to čuvao, sećam se da je to stavljao u neke ćupove zemljane i gde je sve te delove, recimo jedne godine što nađe, stavio u to i zalije voskom. Brat mu je rođeni tu bio neke novčiće pokupio, nije mu vratio, pa su se i tužili za to. Međutim, kad je deda umro, baba Rada, ona ga sahranila tamo u grob i ona je sve to njemu ostavila u grobnicu, imao je zidanu grobnicu, to je on zidao, čak je zidao od kamena i tamo je i napisao, nešto je napisao, ja ne razumem šta je. I posle njegove sahrane, posle par godina su mu bili obili grobnicu, verovatno su uzeli deo toga.

B92: U Požarevcu je protiv desetak divljih arheologa pokrenut krivični postupak. Oko pola ih je oslobođeno odgovornosti, dok su ostalima izrečene uslovne osude, nijedan nije osuđen zatvorskom kaznom. Goran Grujić iz sela Drmno osuđen je na pola godine zatvora, dve godine uslovne kazne.

Goran Grujić: To je greška bila.

B92: Kako je bila greška?

Grujić: Pa, greška...

B92: Kažite mi šta je dokazano na sudu.

Grujić: Ništa, da ja nisam to... što orem i što imam zemlju 20 hektara, ja radim, oni su me zato i napali što sam imao veliki traktor, ništa više.

Jovanka Atanacković, zamenica opštinskog javnog tužioca u Požarevcu: Kod nas je u predmetu odgovarao zbog krivičnog dela teška krađa, dakle, iz člana 166. stav 1. tačka 5. tadašnjeg Krivičnog zakona Srbije, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, i krivičnog dela neovlašćeno izvođenje arheoloških radova.

B92: Kako je optužnica glasila, za prikrivanje...

Grujić: Ne, da sam povadio 12 novčića...

B92: Imate tu kolekciju?

Grujić: Ne, to sam dao njima.

B92: Kome?

Grujić: Pa, SUP-u, tih 12 novčića, to svaka kuća, ovde da prođete, to sigurno svaka kuća da ima.

B92: Svaka kuća ima po 12?

Grujić: Ne 12, možda neko ima i više i manje, ne znam...

B92: Kako ste vi našli tih 12?

Grujić: Svako može... Evo, sad vi da izađete da prošetate po njivi ćete da vidite, kad ste na njivi, kad kopate...

B92: Možete vi to nama da pokažete?

Grujić: Pa, nemam ništa sada.

B92: Pa, ne to što sad kod sebe imate, nego to na njivi...

Grujić: Mogu da vas vodim na moje njive ovde, gde sad svaka njivica to ima...

Atanacković: On je vršio, po našim saznanjima i po onom što je utvrđeno u istrazi, a potom i na glavnom pretresu, iskopavanja na prostoru takozvanog amfiteatra, uz pomoć traktora i pluga za duboko oranje, a potom korišćenjem detektora, nalazio stvari i predmete koji su kasnije i nađeni u njegovom domaćinstvu.

B92: Šta je bilo, vi ste u stvari to našli, pa niste prijavili da ste našli?

Grujić: Stajalo mi je na prozoru, kad su došli, došao sam sa njive i tu sam stavio, tako, bezveze. To je suština priče.

B92: Nikad niste zadržali neki deo kolekcije?

Grujić: Nikad nisam imao kolekciju tih 12 novčića.

B92: Memoguće da kažete da u svakoj njivi ima, a vi ste našli samo 12.

Grujić: Ja sam tako, slučajno, kad siđeš, odmoriš malo, vidiš, prošetaš kroz njivu...

B92: A vi niste imali uslovnu osudu, nego oslobađajuću presudu?

Grujić: Ne, uslovnu kaznu, samo zbog tih 12 novčića, navodno procenili neku vrednost da vrede i da su krađeni.

B92: Kakvi su to novčići bili?

Grujić: Ne znam ni ja, male parice, razumete.

B92: Iz kog perioda?

Grujić: Ne znam.

B92: B92 došao je do materijala koji je požarevačka policija snimila tokom privođenja Gorana Grujića. U njegovoj porodičnoj kući zatečeni su mnogi predmeti, metal-detektor, mikroskop, plug za duboko kopanje, lampe, antički novac.

Aleksandar Vasić, iz istog sela, takođe je osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu zbog neovlašćenog izvođenja arheoloških radova. Odbio je da razgovara sa ekipom B92.

Aleksandar Vasić: Ništa, nemam šta da ti... Ej, bre, ugasi to, nemoj da ti razbijem to, gasi. Doviđenja, o ničemu, doviđenja.

B92: Da li znate ove što su bili osuđeni na uslovne osude?

Đorđević: To su samo - trla baba lan da im prođe dan. Pa, vi mislite da stvarno oni osuđuju te tako i to, nego uzimaju, otimaju. Znate šta je uzimanje i otimanje, da ne pričam dalje.

B92: Kako je moguće da većina onih koji se godinama bave tim unosnim zakonom zabranjenim poslom dobiju samo uslovne osude?

Atanacković: Kod nas, u svim predmetima gde je policioja priložila dokaze i gde smo mi došli prikupljanjem obaveštenja i vršenjem provera do toga da se radi o predmetima koji su kulturna dobra i da su te osobe izvršile krivična dela koja su im kasnije stavljena na teret, svi ti predmeti su obrađeni i sud je taj koji daje završnu reč u pogledu krivične sankcije za izvršioce krivičnih dela. U određenim predmetima mi smo, kada su se za to stekli naravno zakonski uslovi, izjavljivali žalbe koje je kasnije razmatrao Okružni sud kao drugostepeni suda i potom uglavnom potvrđivane presude Opštinskog suda, tako da konačnu reč u svakom slučaju daju sudovi.

B92: Divlji arheolozi nisu ti koji imaju najveću korist od predmeta koje nađu prekopavanjem nezaštićenih arheoloških nalazišta. Prema podacima dobijenim u pravosuđu i policiji, Branko i Mitko Simeonovski, otac i sin, 1993. su se dokopali dva ćupa u kojima je bilo oko 30.000 srebrnih novčića. Simeonovski su slovenačkom državljaninu Brani Miloševiću prodali 10.000 srebrnih novčića za oko 50.000 maraka. Srebrni novčići nađeni su u okolini Vranja na jednom od brojnih arheoloških nalazišta koja nisu pod adekvatnom zaštitom države.

Manojlović: Koliko god se čuvalo, mi ne znamo koliko je još toga odneto, ali je uvek odnošeno, a sad, koliko i šta, jer mi kad bismo znali... Mi znamo samo po onom što možemo sada da pratimo po muzejima u Budimpešti, Beču, po drugim nekim kolekcijama privatnim, gde se šta nalazi i koliko.

B92, rekonstrukcija: Srebrni novac i slični predmeti državnu granicu prelaze u autobusima i kombijima koji gastarbajtere voze u Austriju i druge evropske države.

Divlji arheolozi u grupama najpre istražuju teren metal-detektorima tražeći lokacije koje skrivaju potencijalno dobar ulov, vredne arheološke predmete koje bi kasnije mogli dobro da unovče. Sledi prekopavanje, rigolovanje plugovima koji mogu da iskopaju brazde duboke i do metar i po. Skriveni predmeti sada su bliži površini zemlje. Divlji arheolozi danas nisu uzalud izlazili na teren.

Naredna ruka, preprodavci...

Raspituju se o njegovoj vrednosti...

Najmanja vrednost predmeta je cena po kojoj bi on mogao biti prodat muzejima. Predmeti završavaju na crnom tržištu.

Sledi skrivanje predmeta u automobilu, gastarbajterskom kombiju, prtljagu autobusa koji ga bezbedno prevozi preko granice.

Nema mehanizama uz pomoć kog bi predmet legalno mogao biti vraćen u Srbiju. U sigurnim je rukama stranih aukcijskih kuća i kolekcionara...

Živković: Često, evo, kod tog avarskog pojasa, samo sticaj nekih okolnosti, došlo je do nekih nesuglasica između tih ljudi koji su to nelegalno radili, pa je u poslednjem trenutku policija intervenisala i taj pojas je oduzet.

B92: Zanimljivo je da su Simeonovski bili umešani i u aferu avarski pojas. Mitko je braći Kozak, koja su pojas našla, za njega ponudio 150.000 maraka, iako bi ga u drugoj ruci na crnom tržištu u inostranstvu bilo moguće prodati za višemilionsku svotu. Njegova kulturno-istorijska vrednost je neprocenjiva.

Popović: To je prvi u toj seriji pojasa s takozvanim pseudokopčama, rađen je u zlatu, tehnikama livenja, iskucavanja, čipkastog isecanja zlata, to je takozvana tehnika opus interascile, sa umetanjem staklene paste i poludragog kamenja. Prema tome, on je svedok jednog vremena, vremena gde se Vizantija i Avari susreću upravo u Sirmiumu. Pojas, po odluci suda, pripada našim institucijama kulture, prema tome, ne možemo govoriti šta bi bilo kad bi bilo, ali da se to nije desilo, naravno, postoje neki kolekcionari koji bi mogli da za njega izdvoje i milion evra.

B92: Simeonovski su u nekoliko navrata osuđivani uslovnim kaznama. Mitko Simeonovski odbio je da razgovara s B92, ali je na to pristao Predrag Đorđević, preprodavac na požarevačkoj buvljoj pijaci. Policija ga najviše ometa u radu.

Đorđević: Policija silom otima, uzima...

B92: Šta su vam uzeli?

Đorđević: Sada su mi uzeli 113 turskih novčića i 100 komada rimskih novčića i četiri crnogorska perpera i nikad više nisam to video, niti su me za šta optužili, samo su mi uzeli i - zdravo đaci.

B92: Na osnovu čega, morali su nekakvu prijavu da podnesu?

Đorđević: Znate kako, oni izmišljaju, znate kakvi su kod nas, izmišljaju trgovinu kulturnim dobrima... Ma nemoj, a kako bih ja našao to kulturno dobro, treba da idem u zemlju da tražim, je li? Nego ovako, ovaj ima, pa ne zna šta je, donese meni, a ja onom drugom i tako to ide.

B92: Znate li gde su završili ti vaši novčići, u nekom muzeju ili...

Šorđević: To ne verujem, jer ja kad sam nudio muzeju pre 30 godina neke stvari, oni nemaju para, pa ti pošalju policiju da ti uzme džabe. Nema tu više, sad je samo trange-frange, ko koga prevari.

B92: Odakle vam donose, da li vama uopšte donose to iz tih grobnica to što nađu, recimo taj nakit, novac?

Đorđević: Da vam kažem, i da mi donesu ja to neću da izložim ovde, nisam lud, da dođu da mi uzmu, da me pitaju šta je. Drugo, može da bude ukradeno, ja to ne smem da uzmem ništa, ja ako uzmem, ja smem da uzmem samo tako nešto sitno, ovo, kakvi, to nema šanse da uzmem, pa da dođu sutra da mi uzmu...

B92: A, kako se to preprodaje? Ako kažete ne smete ovde, kako to ljudi preprodaju?

Đorđević: To preprodaju... ja poznajem njega, on je dobar kolekcionar, to je primer jer nije stvarno ovaj... I sad, znam da ima lovu, ja dođem, pa mu kažem - slušaj, imam jedan dobar sat za tebe, mnogo lepa stvar i pravimo posao. Kad bih sad izneo pet zlatnika onih rimskih, odmah bi me uhapsili i pretresli kuću i boga i jarca. Pljačkaju banke, ne pljačkam ja i vi, nego zna se ko šta uzima.

B92: Gde vam stoje ti zlatnici?

Đorđević: U sefu u Narodnoj banci Srbije, ali se plašim i tamo za njih.

B92: Da li to čuvate za neku drugu generaciju?

Đorđević: Čuvam za četvrtu generaciju...A ja da prodajem na pijaci i da idem da čuvam za četvrtu generaciju, nisam lud valjda.

Ponuđač: To je kovana burma i pukla je na dva-tri mesta, ja ću da ti je donesem...

Đorđević: Pa, donesi, ja ću da ti kažem da li je ručni rad ili nije.

Ponuđač: Nosio sam ga na ruci, ali sam ga ostavio sad kod kuće, a i doći ću u četvrtak i petak, ja tebe znam, ti me znaš...

B92: Nezaštićena arheološka nalazišta jesu pravi eldorado za preprodavce i krijumčare kulturnog blaga, ali nisu njihov jedini predmet interesovanja. Meta pljačkaša su i muzeji, galerije, crkve, kulturno istorijski spomenici, objekti koji su pod zaštitom države. Do tih krađa dolazi zbog njihove neadekvatne zaštite.

Marković: Ima muzeja koji nemaju čuvarsku zaštitu, koji nemaju sigurnosne sisteme, ni alarm ni neke druge video sisteme, čuvarska zaštita nekad i zataji, kao u slučaju te velike pljačke numizmatičkog materijala iz muzeja Srema. Jedan čuvar obilazi dve zgrade i u međuvremenu ima jedan hijatus kada je to dostupno lopovima.

Kradljivci predmet uništavaju pri transporta i skrivanju. Tako su na slikama Paje Jovanovića, ukradenim na izložbi u Aranđelovcu 2001, a vraćenim muzeju posle policijske akcije 2004. vidna mehanička oštećenja, naprsline bojenog sloja i podloge.

Tatjana Bošnjak, zamenica direktora Narodnog muzeja u Beogradu: Nesrećna okolnost u svemu tome je oštećenje kulturnog dobra u tom procesu sakrivanja, krijumčarenja, pa na kraju možda i uništenja, da bi se sakrili tragovi, zapravo strada kulturno dobro. Dakle, "Kupačica" je vraćena s velikim oštećenjima, godinu dana je trajala restauracija, a slike Paje Jovanovića ukradene 2001. nađene su blizu Aranđelovca, nisu ni napustile taj kraj odakle su nestale, a da su pri tom bile naravno nepropisno spakovane, sklonjene u jedan vlažni prostor i takođe su pretrpele velika oštećenja.

B92: Strategija zaštite tih predmeta i objekata koje je država dužna da štiti je definisana, samo bi je trebalo primenjivati.

Marković: Najtragičniji od svih primera su oni kada do uništenja odnosno krađe i nestanka kulturnog dobra dođe onde gde to ne bi smelo da se desi. Zakon tačno propisuje opremljenost prostora muzeja kao ustanova koje treba da vode brigu o pokretnim kulturnim dobrima. Opremljenost prostora za čuvanje, izlaganje, stepen zaštite, u depoima kako treba da stoje i sve ostalo.

B92: Jedan od najefikasnijih vidova zaštite je blagovremena katalogizacija.

Bošnjak: Jedan predmet koji je dokumentaciono obrađen, koji je publikovan, koliko god da je izazov za neko otuđivanje od ustanove zaštite, on vrlo brzo dovodi tog počinioca tog dela u veoma nezavidnu situaciju. Naime, možda može jednom da ga prosledi nekom svom naručiocu, naravno, za mnogo manju vrednost nego što je njegova objektivna tržišna vrednost i već sledeća prodaja se pokazuje kao nemoguća. Dakle, Interpol, sve vrste medija koje objavljuju fotografije dela, dovode ga u situaciju da to delo više ni na jednoj legalnoj prodaji ne može da se pojavi. Informacioni sistemi naših ustanova su od ključnog značaja zato što ti sistemi obezbeđuju linkove s carinom, Ministarstvom unutrašnjih poslova, odnosno oni imaju svoje odeljenje za kulturu, odnosno za krađe kulturnih dobara i sa svim nadležnim institucijama, univerzitetima, Interpolom.

Đorđević: Donose i donose, ali neću da uzmem, pogotovo od nepoznatih ljudi neću da uzmem, to može meni i milicija da namesti, da pošalje svog čoveka - Idi mu prodaj, pa posle mu uzmi. Nema, to je... nema to nigde. Samo uzimam od kojih znam i ako sam siguran da nije ukradeno.

B92: Adekvatna zaštita kulturnog dobra kojim raspolažu muzeji podrazumeva i tehnološki savremene sisteme obezbeđenja, koje većina muzeja u Srbiji ne poseduje. Požarevački Narodni muzej pljačkan je u nekoliko navrata od 1989. do 1994. Direktor Milorad Đorđević tvrdi da je požarevački muzej sada obezbeđen najsavremenijim sistemima zaštite.

Milorad Đorđević, direktor požarevačkog Narodnog muzeja: Ovih dana je sklopljen ugovor s jednom agencijom koja se bavi ugradnjom video nadzora, tako da će požarevački muzej pored alarma i protivpožarne dojave od neki dan imati video nadzor, što je izuzetno važno za praćenje stanja u dvorištu muzeja, ali i u depoima.

B92: Požarevački muzej čuva praistorijsku i antičko-vizantijsku zbirku koje se svrstavaju među najbogatije zbirke na području Srbije. Ima onih koji smatraju da predmeti u požarevačkom muzeju ne uživaju adekvatnu zaštitu.

Korać: Mi predmete koji su zlatni baš zbog te hipoteke koju muzej u Požarevcu ima, više ne predajemo muzeju u Požarevcu nego muzeju u Beogradu. Čini nam se, dok se ne steknu uslovi tamo, dovoljno čvrsti i jaki... verujte, te pljačke koje su bile krajem '80-ih, kada je zaposlen čuvar koji je šest meseci preseljavao muzej i nas stavio... da taj prostor ne bude siguran i bezbedan za sve te nalaze, bude u Narodnom muzeju u Beogradu.

B92: Pomoćni radnik u muzeju Radomir Tošić jedini je koji je u zatvoru proveo tri i po godine zbog pljačke požarevačkog muzeja '89. On je osuđen zbog krađe skoro 400 predmeta iz dve muzejske zbirke koje su čuvane u depoima.

Dragana Kostić, zamenica okružnog javnog tužioca u Požarevcu: Optuženi, a potom i osuđeni, Radomir Tošić iz Požarevca je od marta do novembra 1989. u više navrata vršio krađu provaljivanjem i obijanjem, na štetu Narodnog muzeja. On je bio radnik na održavanju zgrade, on je bio blizu kustosa i njihovih kancelarija, gde su bili ključevi. Dakle, znao je vrednost određenih predmeta, znao je gde se ti predmeti nalaze, a kao radniku na održavanju bili su mu dostupni ključevi, bili su mu dostupni i ti depoi, ti ormani, te kase.

Radomir Tošić: Bilo je da su nestali katanci sa novog depoa, ali samo su nestali... nestao katanac sa metalnih vrata rešetkastih, ali provale nema, nasilja nije bilo ni na jednim vratima.

B92: Ko može da ima sve te ključeve?

Tošić: Postojale su dve vrste zbirke, podeljene su... dva kustosa je bilo, jedan kustos Jacanović Dragan, drugi Milan Pindić. Počela je da nestaje ona koju je dužio Pindić. Jednom prilikom je pri polasku kući na kraju radnog vremena Pindić prijavio nestanak ključeva sefa i depoa iz akten-tašne. Utvrđeno je samo zapisnički da mu nema, ali ništa nije učinjeno da se obezbedi objekat, da neko ne bi zloupotrebio te ključeve.

B92: Policijska istraga dugo je trajala, u početku gotovo ništa nije ukazivalo na to da je Tošić opljačkao muzej, priseća se tadašnji direktor muzeja, još verujući da njom nisu bili obuhvaćeni svi koji su u krađi učestvovali.

Manojlović: Mislim da je i tadašnja policija požarevačka zatajila jer je dugo vodila istragu tapkajući u mestu, ne sumnjajući u upravo tog čoveka ili uopšte u takvu mogućnost, sve se završavalo negde na nekom nepoznatom, a čovek koji je sve to radio bio je u tome.

B92: Tošić tvrdi da je nevin i da su pravi kradljivci zbog ogromnog interesovanja javnosti njega rešili da optuže za krađu i prodaju predmete, kako bi za sebe obezbedili alibi.

B92: Vi u stvari tvrdite da je neko hteo da vrati muzeju predmete za koje je shvatio da ne može da ih preproda, budući da je ustanovljeno da nedostaju?

Tošić: Sve liči na to.

Manojlović: On je tada već sumnjičio i neke druge ljude, posebno naše, na primer kustose, koji su mu kao u tome pomagali ili su čak i oni to izvršili. Ta priča nije tada prihvaćena i nije ušla kao validna i za mene je ostala na neki način nedovršena.

B92: Ako je predmete i iznosio iz muzeja, Tošić je po svemu sudeći mogao pre biti puki izvršilac nego pasionirani kolekcionar i poznavalac vrednosti arheološkog blaga. Tokom dve naredne pljačke, u vreme dok je Tošić bio u zatvoru, iz muzeja je nestala zbirka predmeta gotovo identična onoj iz '89.

Slede pljačke krajem '93. i početkom '94. Prema svedočenju tadašnjeg direktora, tokom poslednje pljačke u februaru '94. pomoćna radnica je u kasnim večernjim satima ustanovila da vrata depoa u kom su muzejske zbirke nisu zaključana. Zaposleni u muzeju tvrde da je tog popodneva u depou radio arheolog Dragan Jacanović. Istraga nije dala očekivane rezultate.

Korać: Razlika je u tome što je prva krađa otkrivena, razjašnjena, možda ne apsolutno, a druga, koju je takođe dobro vodio tadašnji inspektor MUP-a Srbije Dragan Karleuša nije do današnjeg dana našla epilog. Ti predmeti nisu vraćeni, negde su završili, pretpostavljamo kod kolekcionara, odnosno, tek bih ja rekao, kod tih preprodavaca. Tamo negde '94. ili tako... znači, '90-ih, kad je isključen alarm i kad su takođe nestali predmeti. Sve je to zaista govorilo da taj prostor nije siguran i bezbedan za tako izuzetne nalaze.

B92: U martu prošle godine tokom policijske istrage tadašnji direktor požarevačkog muzeja Dragan Jacanović nekoliko dana provodi u pritvoru. Jacanović je ubrzo optužen za krivično delo utaje. Iz praistorijske zbirke koju kao kustos duži nedostaje kolekcija od 57 republikanskih denara, srebrnih rimskih novčića, čekić i zlatnik Aleksandra Makedonskog. srebrna drahma Aleksandra Makedonskog, koja se kod njega nalazila pre nestanka, takođe više nije u muzeju. Jacanović je, po proceni vešaka, tokom istražnog postupka muzeju vratio replike zlatnika i srebrne drahme. Optužnica je pažljivo pripremana.

Atanacković: Optužnica je zasnovana na dokazima koje su utvrdila izuzetno stručna lica i taj predmet je komentarisala i javnost. Smatram da je činjenica koja je opredelila i javnost da se zainteresuje za taj predmet upravo u tome da nisu u pitanju divlji arheolozi, kako ih nazivamo, upravo osobe o kojima smo malopre govorili, nego stručno lice.

B92: Jacanović tvrdi da ekspertiza veštaka nije stručno obavljena i da su zlatnik i srebrna drahma koji su muzeju vraćeni originali.

Jacanović: Ako u istrazi... u nalazu veštaka stoji za taj novac da je urađen od žutog metala i da je lupom uvećanja 10 puta utvrđeno da nije kovan nego je liven, ja ću svoju diplomu javno da spalim i da pojedem. Ako je to metodologija utvrđivanja stručne i naučne istine. Tehnika, da li je predmet kovan ili liven može da se utvrdi samo mikroskopom, a ne lupom.

Đorđević: Sada rade dukate iz 1912. Franja Josif, štancuju sada, a piše 1912.

B92: Vidite te slojeve, tragove vremena, ipak je malo zaprljano. To može sve da se uradi?

Đorđević: Stave u dim, tamo gde se suši meso... Šta da vam kažem, ljudi svašta izmišljaju, penju se na Mesec, ne mogu to da urade.

B92: Predmete koji nedostaju niko od zaposlenih u muzeju, osim Jacanovića, godinama nije video. Postoje oni koji tvrde da Jacanoviću nije lako podvaliti.

Tošić: Dosta dobro poznaje, laički da pogleda on će to da primeti, a posebno što svaki eksponat ima sve podatke, i u miligram težinu i dimenziju i foto dokumentaciju. Ne može ni pod razno da mu neko podmetne, već samo može da bude prisutna njegova želja da taj falsifikat stavi u zbirku kao original.

Đorđević: Vidite kako je neobičnog oblika, a ovi koji prave obične replike, oni prave to sve da bude skroz okruglo. Znači, ovo je, vidite, slično, ovo nije, ali je skroz okruglo, znači da je replika, vidi se to odmah. Drugo, poznaje se po slovima, ove koje su replike jasno su utisnuta slova i ovo, a koje su malo oštećene i ovako, vidite da su slova malo oštećena.

B92: Ima li elemenata za proširenje optužnice protiv Jacanovića?

Atanacković: Ako bude iz takvih revizija utvrđeno da postoje elementi koji će opravdavati sumnju da se radi još o nekim krivičnim delima nekih drugih lica ili uopšte lica koja su bila uključena u rad u muzeju u Požarevcu, dakle, ako takvi dokazi i krivične prijave budu dostavljeni opštinskom javnom tužilaštvu u svakom slučaju će biti razmatrano i postupljeno s njima u skladu, sa zakonitim rešenjima u toj oblasti o kojoj govorimo.

B92: Tokom istrage požarevačke policije ustanovljeno je i da je iz praistorijske zbirke čiji je kustos Dragan Jacanović nedostaje kolekcija od 109 srebrnih novčića iz predrimskog perioda, Dirahiona i Apolonija. Njega tužilaštvo za te predmete ne goni jer je od trenutka kad su poslednji put ugledali svetlost dana prošlo više od 10 godina, pa je delo zastarelo. Zanimljivo je da je obe velike kolekcije srebrnog novca muzeju prodao Jacanovićev dugogodišnji poznanik i spoljni saradnik muzeja Slobodan Vujčić.

B92: Kako jedan arheolog sazna za takvog čoveka i kako uopšte počne da se druži s čovekom koji je privatni kolekcionar? Zar to nisu malo čudne putanje za bavljenje arheologijom i duženje određenih zbirki?

Tošić: Pa, sigurno da su čudne, ali koliko to interesuje da je to čudno. Čudne jesu jer kustos muzeja, arheolog po pravilu, ne bi trebalo da bude privatni kolekcionar, niti da se bavi trgovinom.

B92: Je li Jacanović privatni kolekcionar ili se bavi trgovinom?

Tošić: Nije on privatni kolekcionar, ali se bavio trgovinom.

B92: Vrednost predmeta koji su nestali iz Jacanovićeve zbirke, po proceni stručnjaka, je 12.000 do 15.000 evra.

B92: Kad ste poslednji put imali neki izuzetno vredan predmet u tom muzejskom smislu, da predstavlja kulturnu vrednost i da ste ga nekom prodali?

Đorđević: Pre jedno 20 godina jedan rimski zlatnik, i prodao sam ga za 350 maraka, i to zato što mi je trebalo para, nisam imao da platim struju.

B92: Novi krivični zakonik ne poznaje dela prikrivanja kulturnih dobara i neovlašćenog izvođenja arheoloških radova. Nisu retki slučajevi da posle policijske zaplene tužilaštvo ustanovi da nema elemenata za podizanje optužnice jer nema dela za koje bi počinilac mogao da bude gonjen.

Jovan Krstić, zamenik republičkog javnog tužioca: Smatramo da je zakonodavni kapacitet tog krivičnog zakona slabiji nego ranije i postoji potreba dodatne krivično-pravne zaštite u toj oblasti jer ta vrsta kriminala ima specifičnosti koje prevazilaze klasičan kriminal.

B92: Moguće rešenje jeste izmena Krivičnog zakonika ili donošenje lex specialisa.

Krstić: U principu, mi nismo za disperziju krivičnih normi u zakonima, da se krivična dela propisuju na raznim mestima i u raznim zakonima, već da to bude kodifikovano, ali pošto je zakonom propuštena kodifikacija te oblasti, da uđe u kodifikaciju, onda je moguće da zakonom o zaštiti kulturnih dobara budu propisane i krivične norme i krivična dela. I to je prilika zakonodavcu da ispravi određene nedostatke u Krivičnom zakoniku. Način na koji bismo to mi primenjivali je takav da predviđa prednost primene specijalnog zakona u odnosu na generalni zakon.

B92: U Srbiji je još na snazi Zakon o zaštiti kulturnih dobara iz 1994, čije kaznene odredbe zasigurno nisu drakonske. Novi predlog zakona, koji predviđa i krivičnu odgovornost, godinama nije došao na dnevni red zasedanja Skupštine Srbije. Krađa i krijumčarenje kulturnog dobra još se isplate.

Živković: Svakako im se isplati, da im se ne isplati ne bi se u tolikoj meri i množili. Kazne nisu stroge, a čak i kad je postojalo krivično delo prikrivanja kazna baš nije bila tako naivna. Međutim, znate, mi smo narod koji nekako na kulturna dobra gledamo u stilu - to nije tako važno i onda čak i kad se provede postupak, kad se utvrde svi elementi kazne koje se izriču, ne kazna koja je propisana, kazne koje se izriču, nažalost budu simbolične.

Goran Petrović, advokat, Odbor za ljudska prava u Požarevcu: Imate zakonodavca koji je predvideo da za jedno krivično delo krađe kulturnog dobra bude zaprećena kazna od jedne do osam godina zatvora, za povratnika to svakako mora biti ozbiljna kazna. Sud, ako naravno utvrdi da je neko izvršio krivično delo, mora da posegne za ozbiljnijom kaznom jer su implikacije nekažnjavanja takvih krivičnih dela velike, posledice su velike, ne odnose se samo na to da su građani lišeni mogućnosti da uživaju u kulturnim dobrima, već se lišavaju budućnosti edukacije i uopšte razvoja čitavog naroda.

B92: Osim katalogizacije, publikovanja i blagovremenih revizija, muzeje i arheološka nalazišta bilo bi moguće bolje zaštiti i njihovom popularizacijom.

Korać: Ne zaboravite da je Viminacium samo jedna od 13 carskih kovnica koje su kovale zlatni i srebrni novac i koja nas čeka na ovom prostoru. Vrlo blizu smo otkrića toga, vrlo blizu smo otkrića carske palate. Dakle, mnoge stvari koje će tek da zazvuče i da svetsku javnost uzbude.

B92: Određenim idejama raspolaže i tužilaštvo. Kriminalci su opremljeni visokotehnološkim uređajima, za razliku od organa gonjenja.

Krstić: Za borbu protiv te vrste kriminala neophodno je osposobiti posebno tužilaštvo za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, da u MUP-u Srbije postoji odeljenje za visokotehnološki kriminal, koje bi obuhvatalo jedno odeljenje za zaštitu kulturnog blaga i da ti organi sprovedu jedan obaveštajni rad koji bi rezultirao hvatanjem tih grupa.

B92: Država je nemoćna da se protiv tog vida organizovanog kriminala, trećeg na listi najunosnijih, bori na iole spretan način. Krije li se iza nemoći države siromaštvo, korupcija, sporost ili neefikasnost?

Petrović: Država može da stane na put svakoj vrsti negativnosti i to je jasno, samo je pitanje da li postoji politička snaga. Vi znate da je u Srbiji sve vezano za neku političku konstelaciju i da ta politička konstelacija mnogo utiče na ukupan društveni život.

B92: Kao što većina reformi u Srbiji nije krenula od nule, tako je i s borbom protiv tog vida organizovanog kriminala. Šteta na polju privrede, turizma i finansija, očuvanja kulturnog nasleđa koji država zbog toga trpi, neprocenjiva je. Nepokretno i pokretno kulturno dobro jesu ostaci davno nestalih civilizacija koje zemlja vekovima čuva od uništenja, kako bi omogućila otkrivanje stvari o prošlosti. Umesto da oživljavaju istoriju, ta dobra nepovratno nestaju u mračnim lancima krijumčarenja. Strategija sprovođenja sveobuhvatnog rešenja još nije na pomolu.

citat od Stef74

29. januar 2007.
Kradljivci srpskog blaga
Dvojici tragača na neadekvatno zaštićenom arheološkom nalazištu Sirmium kod Sremske Mitrovice pre petnaestak godina posrećilo se da u zemlji nađu pojas avarskog vojnika iz VI veka, od zlata, težak 1,2 kilograma. Kradljivci srpskog blaga
.

A kad ga vec pominju dali je neko do sada objasnio javnosti u srbiji gde se on nalazi.
http://www.vumidet.net/forum/showthread.php?t=900 &highlight=avarski+p ojas

Koliko vidim po reakcijama clanova ovde na forumu pojavio se kamen spoticanja.
Javna je tajna da u Srbiji deluje arheoloska mafija koja dejstvuje sa dveju strana.Prva strana su ljudi na polozajima i u institucijama,a druga strana su obicni ljudi,to je cinjenica pred kojom ne treba zatvarati oci.Sve sto je gore navedeno u tekstu delimicno je tacno,sve ono sto nije navedeno u tekstu a mi znamo je isto delimicno tacno,medjutim kamen spoticanja se pojavljuje bas izmedju hobi arheologa i ovih gore dveju navedenih strana,jer su svi stavljeni kako bi se u narodu reklo u isti dzak.Jer ne postoji jasno definirani zakon koji bi hobi arheologe(koji bi trebali biti u saradnji sa profi arheolozima i muzejima) zastitio od arheoloske mafije.Moze se o ovome pricati i raspravljati do beskraja ali rezultat i resenje nece biti na pomolu,kao sto je to slucaj u nekim razvijenim zemljama evrope.A dok se status i polozaj hobi arheologa nebude zastitio zakonom,ljubiteljima hobi arheologije ostaje da jedino svoj bes putem komentara iznesu ovde na forumu.

[Stef74]

citat od rammstein

A kad ga vec pominju dali je neko do sada objasnio javnosti u srbiji gde se on nalazi.
http://www.vumidet.net/forum/showthread.php?t=900 &highlight=avarski+p ojas

Avarski pojas se zadnji put pominje u "politici" 27/12/2006
http://www.politika.co.yu/detaljno_a...2006&m=12&d=27

A super.Mozemo biti ponosni na to da se barem spominje.
Mislim da vecinu znatizeljnih ljubitelja arheologije ne zanima sudski proces izmedju beograda i mitrovice,to je samo farsa i politika da se skrene paznja i da na ceo slucaj padne prasina zaborava,vecinu interesuje Gdeeeeee je pojas,gde se nalazi i dali se uopste nalazi u trezoru.

[Stef74]

Ma razumem ja tebe i ja kao i svi mi zelimo da saznamo gde je i zasto nije dostupan novinarima ako ne narodu. Ali posto su napravljene vec navodno dve kopije istog cisto sumnjam da je original jos uvek u trezoru. Pojeo je vuk magarca odavno.

Goran Grujuc mi je prvi komsija ,mislim sta reci.Bio je hapsen za vreme Sablje a sada je predsednik jedne mesne zajednice .

Kod nas samo takvi se i biraju na rukovodece funkcije. Kako kaze Balasevicev stih .......Postavljen svima u inat pravi covek za kombinat, valjda sto je prljav ko repa

[eclipse4]

balasevic je uvek znao gde a bocne prstom

[I.Dzon]

Imate slike pojasa na drugom forumu.Cini mi se da sam ja pisao gde se nalazi pojas.