Prirodne katastrofe

ARHEOLOGIJA

Prirodne katastrofe
Piše: dr Predrag Medović



Proučavanja velikih prirodnih katastrofa novijeg doba podstakla su arheologe da posvete odgovarajuću pažnju sličnim pojavama u daljoj prošlosti našeg kontinenta. Imajući pred sobom vrlo precizne podatke posledica velike prirodne katastrofe koja je pogodila Evropu između 1815. i 1819. godine, čine se pokušaji da se iz ove građe prepoznaju slična događanja u praistoriji. Dosadašnje rasprave na ovu temu nisu mimoišle naše krajeve, pa je prilika da se o tome nešto kaže za širu javnostCela priča povezana je sa jednim odavno poznatim i zagonetnim događajem u srednjem Podunavlju. Otuda su krajem bronzanog doba (oko 1200. godine pre nove ere) krenula dva velika migraciona talasa. Jedan prema zapadu, dugi prema jugu. To su bili nosioci kulture, u nauci poznate kao Gava-Belegiš II. Prvi talas skrasio se u severnoj Italiji, drugi je stigao do Troje. Postavljalo se opravdano pitanje - koji su uzroci ovih pokreta? U ove plodne krajeve uvek su stizale migracije, a nikada pre i posle ljudi nisu odlazili iz njih. Pogotovo u vreme sa kraja bronzanog doba, kada je privredni život bio na relativno visokom standardu. Proizvodnja i upotreba bronzanih predmeta donela je veliku efikasnost i napredak u privređivanju.

O ekonomskom prosperitetu toga vremena svedoči vrlo luksuzna i kvalitetna crnoglačana keramika visokog sjaja. Gledano sa ovog aspekta, nije bilo nikakvog vidljivog razloga da se ovdašnji stanovnici upuste u veliku i nepredvidljivu avanturu.

Osim pomenutih pokreta iz srednje Evrope, približno u isto vreme došlo je do velikih migracionih kretanja, od Srednje Evrope do Egipta i od Grčke do Srednjeg istoka. To znači da su ovi događaji delimično dotakli i naše krajeve. Kao posledica tih etničkih perturbacija zbilo se nekoliko krupnih događaja: palo je Hetitsko carstvo u Maloj Aziji, porušeni mikenski gradovi, razorena Troja, izvršena seoba Doraca sa severa na jug Grčke (Dorska seoba). Sada se postavlja logično pitanje, ima li to sve neke direktne veze sa prirodnim katastrofama ili je u pitanju istorijsko pregrupisavanje naroda.

Urna Gava-Belegiš II grupe

Da bi shvatli veličinu užasa koji sa sobom donose velike prirodne katastrofe, pokušaće-mo da u kratkim crtama opišemo posledice vulkanske erupcije koja se 1815. godine dogodila na indonežanskom ostrvu Sumbava. Snažna vulkanska erupcija vinula se iz kratera kao centrifuga prema stratosferi noseći sa sobom ogromne količine vulkanske prašine. Kada je taj široki gusti oblak dostigao određenu visinu, usmerio se prema Evropi. Vrlo brzo se pojavio iznad srednje Evrope, Balkana, Švajcarske, severne i istočne Francuske i Britanskih ostrva. Ispod ovog gustog oblaka vulaknske prašine, nastao je tamni vilajet. Bez dovoljno sunčeve svetlosti došlo je do drastične promene klime. Leta su bila hladna, što se odrazilo na razvoj i izgled vegetacije. Događaju se obilne padavine sa olujama, gradom, poplavama. Nema letine, pa ni hrane za ljude i životinje. Počinju da haraju glad, kriminal, bolesti i strah. Jedan deo stanovništva sa ugroženog područja seli se prema severnoj Nemačkoj, Poljskoj i Rusiji, drugi prema Španiji i Kavkazu. Veliki broj ljudi dočepao se morskih luka i ubrzo obreo u Americi. Naravno, svo ugroženo stanovništvo nije našlo spas. Nesreća se otegla od 1816. do 1819. godine. U tom vremenu su jedni stradali na putu, drugi su skončali na svojim ognjištima. Najteža je bila 1816. godina.

Ta godina je zabeležena i kod nas u Vojvodini. Olujno nevreme, nastalo kao posledica ove katastrofe, gotovo je zbrisalo vršačko vinogorje 12. jula 1816. godine. O tome svedoče pisana dokumenta pronađena u arhivama Vršca. Navodimo izvorni tekst M. Tokina koji je proučavao istoriju vinogradarstva u okolini Vršca: "Te noći srušio se i toranj Saborne crkve. Gromovi su zapalili vrlo mnogo kuća, koje su u to vreme bile pokrivene trskom, ređe šindrom, dok su crepom bile pokrivene samo novije kuće najimućnijih ljudi; i vladičanski dvor je u to vreme bio pokriven šindrom. Od 4021 jutra vinograda, koliko je tada iznosilo vršačko vinogorje, posle nepogode je preostalo još samo oko 80 jutara." Ovde se govori samo o jednom aspektu. Nije rušenje i uništavanje vinograda bila jedina šteta. Autor citiranog teksta govorio je o uskoj temi Vinogorja. Malo je pomenuo i grad Vršac. Postavlja se pitanje šta je sa drugim posledicama katastrofe, van južnog Banata?

O njima, za sada, nemamo nikakvih podataka u dostupnoj literaturi. Moguće je da se ovde radi o lošoj ili nikakvoj administrativnoj organizaciji u susednim oblastima Srbije i Rumunije. To bi mogao biti jedini razlog što nemamo nikakvih podataka o širini ugroženog prostora. Sistematska istraživanja u tom pogledu mogla bi da znatno upotpune celovitu sliku događanja sa početka 19. veka.

Pored istorijskih izvora o posledicama katastrofe svedoče i tragovi u prirodi. Ako nemamo egzaktne podatke u pisanim izvorima, o intenzitetu i trajanju katastrofe čitamo na godovima rasta drveća. Proučavanjem posledica katastrofe na hrastovim šumama u Irskoj i južnoj Nemačkoj, utvrđeno je da postoje ekstremno uski godovi koji potvrđuju istorijske podatke iz 1815-1819. godine. Podsećamo da rast drveta i širina goda u normalnim uslovima ima određeni ritam i samo u ekstremnim situacijama bez svetlosti i vlage, dolazi do bitno smanjenog rasta drveta i sužavanja godova.

Ožiljci u prirodi iz katastrofe sa početka 19. veka, poslužili su arheolozima kao model za komparativno proučavanje sličnih pojava u praistoriji. Na osnovu vršenih istraživanja došlo se do zaključka da je sličnih katastrofa moglo biti 1628. godine pre nove ere, 1159. godine pre nove ere, 207. godine pre nove ere i 540. godine nove ere. Nas ovde posebno interesuje 1159. godina pre nove ere i rasvetljavanje okolnosti pokreta plemena iz Vojvodine i šireg prostora Podunavlja prema jugu i zapadu Evrope. Ovde će nam značajno pomoći još jedan važan podatak. Analizom C14 datovana je pojava soli u jezgru grenlandskog leda u 1120. godinu pre nove ere, uz odstupanje od plus-minus 50 godina. Pojava soli direktno je povezana sa trećom erupcijom vulkana Hekla na Islandu. To praktično znači da je erupcija na severu mogla izazvati sličnu katastrofu na tlu Evrope, pa i Podunavlju tokom 12. veka pre nove ere. Proučavanjem godova hrasta u Irskoj, ustanovljeno je da su se posledice erupcije na Islandu osećale čitave dve decenije (1159. do 1141. godine pre nove ere). Za to vreme drastično se smanjio broj stanovnika na najugroženijim područjima, na šta ukazuju i rezultati arheoloških istraživanja. Čitave oblasti ostale su nenaseljene.

Postolje za urnu Gava-Belegiš II grupe

Ako prihvatimo tezu da su stanovnici Gava-Belegiš II silom prilika napustili svoja ognjišta, onda su se duž Morave i Vardara prema grčkom kopnu kretale kolone izbeglica, a ne migracioni talasi. Na sličan način kretao se i drugi veliki talas, tražeći spas na zapadu, u severnoj Italiji. Tamo se primetno povećao broj naselja ovog doba oko jezera Garda. Materijalna kultura bila je slična onoj kod naših belegišana. U prilog tezi da je pokretač migracionih kretanja plemena bila prirodna katastrofa, govori i pojava velikog broja zakopanog blaga. Ako ih posmatramo iz ove perspektrive, mirne duše ih možemo smatrati žrtvama koje su prinošene bogovima. Da bi se spasili nesreće koja ih je zadesila i umilostivili nevidljive sile, ljudi su pribegavali praznoverju i darovima. Davali su sve najdragocenije što su tada imali, a to su predmeti od zlata i bronze. I nesreća 1815. godine izazvala je masovnu pojavu religioznosti i praznoverja, pa je sasvim normalno da je intenzitet tih pojava u praistoriji bio daleko veći. Raspored otkrivenih ostava poklapa se sa ugroženim područjem. Samo u Rumuniji je do sada otkriveno preko 160 i sve potiču iz istog vremena. Kod nas ih je mnogo manje, nešto preko 70.

Posledice ove prirodne katastrofe u 12. veku pre nove ere vide se u skoro potpunom uništenju nekoliko ekonomski razvijenih kulturnih grupa srednje Evrope i Irske. Bio je to pravi društveni stres i egzistencijalna kriza. Manifestovala se bolestima, velikom smrtnošću stanovništva, društvenom nesigurnošću i praznoverjem.

Kao što se vidi, ovde smo posvetili posebnu pažnju događajima iz 1159. godine pre nove ere i 1815. godine nove ere. Sa razlogom, jer su posledice ovih događanja ostavile tragove i na našim prostorima. One nisu do kraja proučene, ali ono što se zna, vredno je pomenuti. Nažalost, još nemamo nikakvih podataka o tome šta se ovde dešavalo za vreme ostalih katastrofa, koje su napred pomenute. Svakako nas posebno interesuje katastrofa iz 1628. godine pre naše ere, koja se dogodila u našoj blizini, u istočnom Mediteranu. Znamo samo da je tada stradala minojska kultura na Kritu. Razoreni gradovi i palate najbolje govore o snazi katastrofe. Nema sumnje da je uzrok erupcija vulkana na misterioznom ostrvu Santorini. U toj nesreći ukrstile su se tri nevolje: zemljotres, kiša usijanog kamenja i pepela i ogromni morski talasi. Istraživanja ovih događanja još traju i jedno je sigurno - katastrofu je izazvala erupcija vulkana. Posledice su bile tragične. Sve je razoreno i delimično zatrpano. Kratko vreme posle ove katastrofe minojska kultura je egzistirala, ali ništa više nije bilo kao ranije.

To se podjednako odnosi na materijalnu i duhovnu kulturu. Izmenjeni su društveni odnosi, gradovi razjedinjeni i dezorjentisani. Tako je nestala jedna velika i najstarija civilizacija na evropskom tlu. Srećom, uskoro je zablistala mikenska civilizacija koja je imala veliki uticaj na naše krajeve.

Razmere prirodnih katastrofa u prošlosti bile su različitih efekata i trajanja. One su bile mnogo pogubnije nego u novije vreme. Nisu se znali uzroci ni granice tih pojava, još manje vreme trajanja. Strahovi su ovu nesreću dovodili u ravan sudnjeg dana. Zbog toga su ljudi bespomoćno tražili spas. Izlaz u tom mraku teško se mogao naći. Bez komunikacija, kakve danas imamo, bilo je skoro nemoguće uputiti se izlazu iz ugroženih oblasti. Slične okolnosti mogu se porediti samo sa utopljenikom koji ne može da odredi gde se nalazi površina.