Istorija Gradova-Beograd

Zoran Nikolić

ŠETNJA ISPOD TAURUNUMA
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1

Podzemlje Zemuna nije ništa manje interesantno nego ono, beogradsko, s druge strane reke. Naprotiv, ponekad izgleda kudikamo interesantnije.
Tamo su se Austrijanci zadržali znatno duže nego u Beogradu, pa su zbog toga njihove doktrine o izgradnji, podzemnim objektima, ali i njihovom medjusobnom povezivanju došle do izražaja. Prvo, za to su imali znatno više vremena, jer nisu bili često "prekidani" kao što se dešavalo u vreme njihove vlasti u Beogradu, kada su bili prisiljeni da se smenjuju na tronu prestonice sa Turcima. Zatim, još jedna okolnost im je išla na ruku: prijemčivost samog stanovništva. Naime, izgradnja ovakvih utvrda ispod zemlje odgovarala je i meštanima, budući da su počeli da uviđaju da im podzemni prostori pružaju veliku ekonomsku korist.
Ulaz kraj pozorišta
Naše "rovarenje" počelo je u delu Zemuna koji se danas zove Muhar. Ime je dobio po trgovcu Ivanu Muharu, koji je živeo u kući na kraju današnje Glavne ulice. Iako je zvaničan naziv ovog mesta "Trg Branka Radičevića", kako uostalom i piše na oficijelnoj tabli, stvari su se, tokom ne tako davne istorije, odvijale zlosrećno po slavu velikog pesnika. Njegov otac je bio carinik, a zgrada u kojoj su živeli bila je zdanje uzeto u zakup, trošna kuća bez ikakve arhitektonske vrednosti, pa je njeno rušenje bilo neminovnost. I, ma koliko su se potonji Zemunci trudili da ovo mesto nosi ime pesnika, ipak su prezime trgovca i njegovo lepo zdanje i danas ono po čemu se označava taj deo grada. Stotinak metara od zemunskog pozorišta nalaze se same "dveri" kroz koje se ulazi u danas manje poznato uglavnom zaboravljeno zemunsko podzemlje.
Prepustili smo se izazovu onog dela grada koji je "ispod" i neverovatnog prostora pod površinom antičkog Taurunuma, a sada prelepog grada na obali Dunava. Neka procene oni koji vole da sude da li je Zemun lep ili ne, ali neka isto tako ostane i zabeleženo da je retkost da neko toliko voli svoj grad kao Zemunci. Mora da za to postoje dobri razlozi.
Mi smo potražili samo deo njih, zakopanih i pomalo zaboravljenih.
Skriveni koridori
Muhar, je dakle, onaj deo Zemuna gde prestaje Gardoš, na čijem vrhu, iznad posmatrača, ostaje groblje. I samo raskršće ispod njega govori o tome da su se u tri trase, tu razilazili i nekada važni zemunski putevi. Na tom razmedju postoje istovremeno Ćukovac, Trg Branka Radičevića i veliki deo koji okružuje benzinsku stanicu. I sa druge strane, nezaobilazni Gardoš. Stare kuće, koje okriljuju ovaj pejzaž, kao da govore kako je sve trošno i neugledno. Ali, tu su i nove, koje kao da na silu pokušavaju da prodru u brda iza njih.
Za one, vremešne, jasno je da se tu nalaze kao deo istorije. Međutim, što se novih kuća tiče, neočekivane nevolje su već zatekle neke Zemunce, koji su ih pravili u onim delovima grada čije se tlo kasnije pokazalo nestabilno.
Stare zgrade ove varoši bile su uklopljene u ondašnji pejzaž i takve, mirne i uglavnom prizemne, behu priče o lagumima, koji su stajali iza, ukopani u brdo. Uostalom, iznad njih se prostiralo (a i danas se tu nalazi) groblje, pa ni red nije nalagao da se tu prave bučna ili po nečemu nametljiva zdanja.
Kada su veštačke pećine, u brdu, iza sadašnjih kuća nastajale, za vreme pomenute austrijske vladavine u 18.veku prvobitno su mnoge kopane da bi bile lagumice. Ovaj naziv razlikuje identične podzemne gradjevine po tome što su lagumi uglavnom imali magacinsku namenu, dok su lagumice bile mesta za stanovanje.
Lagumi su u ovom delu Zemuna uvek imali važnu ulogu, jer su bili blizu reke kojom je u grad bila dopremana vaskolika roba. Medjutim, ono što je takodje bilo bitno, jeste da su mnoge od njih gradili austrijski vojni inženjeri, sa jasnom namerom da grad utvrde i pod zemljom i da osiguraju svoje uporište dovoljno strateški efektno - podzemnim prolazima.
Tako smo pošli u obilazak nekih od njih. Onamo, gde je najstarija kuća u Zemunu, u ulici Vasilija Vasilijevića 10, ispod koje postoji raskošan lagum, kao i u susednoj zgradi iste ulice, kod broja 4a. Ali i preko puta, duž cele ulice Branka Radičevića, gde takođe postoje lagumi.
Ostalo je da pokucamo na neka vrata i vidimo šta unutrašnjost treba da skriva.
Podzemlje najstarije kuće
Ova kuća je i danas poznata pod nazivom "Beli medved", jer se u njoj nekada nalazila istoimena kafana. Inače, ovo je jedina kuća u gradu koja je sačuvana još iz turskog vremena.
U njenom podrumu postoji tunel čiji je završetak, baš kao i u mnogim sličnim podzemnim građevinama u ovom kraju - zazidan, ali drugačijim materijalom nego što je onaj od kojeg je kuća napravljena, pa dileme da je njegov kraj mlađi nego nastanak -nema.
Donji deo laguma ima dodatnu prostoriju koja je nekada bila vinski podrum. U njoj i sada postoji veliki otvor za ventilaciju, a svi koji se iole razumeju u čuvanje vina znaju da takva prostorija mora da bude suva i provetrena.
Drugi deo podzemlja ove zgrade ostaje vrlo interesantan i do sada nedovoljno poznat. Neki istoričari tvrde da je ovde boravio Josif Drugi, austrijski car, u vreme kada je (u 18. veku) opsedao Beograd, dok drugi tvrde da je ovde jednu noć proveo lično Eugen Savojski, najveći austrijski vojskovođa i legenda.
Objašnjenja zašto su brojni zemunski lagumi, upravo kao ovaj o kome pričamo, naprasno zazidani, različita su, i u sebi kriju deo misterije. Neki tvrde da je to plod komunističko-partizanskog posla, jer su uplašeni domaćini u vreme posle Drugog svetskog rata često skrivali vino, žito i druga dobra u ovakve lagume, ne bi li sprečili nove vlasti da im imovinu otmu, ili kako se tada lepše govorilo, "nacionalizuju".
Drugi razlog bio je što su, tokom povlačenja ka Sremu, prilikom završenih operacija u Drugom svetskom ratu, Nemci minirali mnoge podzemne hodnike koje su prethodno koristili. Partizani su, nadirući za njima, imali pred sobom veliki posao da ceo taj prostor razminiraju i učine bezbednim, ali pošto je za to trebalo mnogo vremena, rešili su da neke od tunela jednostavno zazidaju i na taj način ih, makar privremeno, učine sigurnim. Tako i danas neka mesta predstavljaju veliku opasnost za radoznale posetioce pa njihov obilazak, u najmanju ruku, zahteva obazrivost. Postoji mogućnost da su mnogi lagumi u ovom delu grada bili međusobno povezani. Za to postoje naznake ne samo kod Muhara, već i na Ćukovcu, Kalvariji i duž cele bežanijske padine, koja je, po mnogo čemu sudeći izbrazdana bezbrojnim tunelima.

Zoran Nikolić

KO PALI SVEĆU ISPOD ZEMUNSKOG GROBLJA?
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Naoružani radoznalošću i baterijskim lampama krenuli smo da ispitujemo podzemne objekte u Zemunu. Pošto su mnogi lagumi stari i nekoliko vekova, postoji opasnost da se uruše, pa je obazrivost neophodna. U to smo se uverili kada smo se našli u onima koji se nalaze uz obalu Dunava, gde su se svodovi odvalili. Iako posmatraču to predstavlja veliki izazov, opasnost je još veća. Jer, posle toliko godina svodovi su popustili, verovatno pritisnuti brojnim zgradama koje su u poslednje vreme napravljene iznad njih. Ovog puta nastavili smo istraživanje na Kalvariji.
Šetnja "Hristovim putem"
Samo ime "Kalvarija" vezano je za nekadašnji katolički deo grada, jer je ova populacija često pored puteva postavljala znamenja vezana za Hristovo stradanje. Kalvarija je, da podsetimo, bio sinonim za Hristov put ka Golgoti. Tako i danas u Vojvodini postoje mesta koja su imenjaci ovog dela Zemuna. Njih su katolici neretko nazivali i "križni put" po križu, odnosno krstu koji je Hrist izneo na Golgotu.
Baš kao i većina zemunskih laguma, i građevinski sistemi pod Kalvarijom su očigledno prvo bili prokopani, da bi kasnije, zbog sigurnosti samog objekta, bili precizno ozidani opekom.
U unutrašnjosti ovog brega, u delu koji danas povezuje uzvišenje na kome se nalaze dečiji vrtić i stambene kuće u podnožju, postoje stepenice koje se protežu između donjeg dela i uzvišenog platoa, a sa obe strane stepeništa su ulazi u podzemne prostorije, kao i otvori za ventilaciju koji uvode vazduh duboko u utrobu brega.
Ulazeći unutra, prvo smo naišli na splet hodnika koji su vodili stotinak metara unutar brda i koji su, za razliku od ostalih zemunskih podzemnih tunela, bili izlomljeni, tako da su na svakih nekoliko metara, pogotovo na onom delu posle ulaza, naprasno menjali pravac prostiranja, ili su se granali u nekoliko različitih koridora. Hodnici su bili ozidani opekom, a kako smo pretpostavili, najverovatnije su bili građeni u drugoj polovini 18. veka. Vodili su do centralne prostorije, koja ima površinu od nekoliko stotina kvadratnih metara i koja je, očigledno, bila najvažniji deo ovog podzemnog kompleksa. Svod i ove prostorije bio je marljivo građen, jer je prostor za ovu odaju prvo bio iskopan pa ozidan, dok je pod ostao od nabijene zemlje.
Barutana ili magacin?
Pretpostavku da je ovo mesto bilo plod austrijskih građevinskih napora iz 18. veka potvrdili su nam i stručnjaci iz Muzeja grada Beograda, jer je ovo bio tipičan način austrijske gradnje u doba njihove dominacije Zemunom.
Ma šta se čuvalo unutra, očigledno je da je bilo u dobro provetrenoj, sigurnoj i suvoj veštačkoj pećini. Način da se to postigne bili su, za ono vreme, izuzetno važni i teško izgradivi ventilacioni otvori, širine oko jednog metra, a dubine nešto više od deset metara. Tako je svež vazduh bio sproveden duboko u brdo, čineći ovaj prostor suvim i provetrenim.
Očigledno je da su otvori za ventilaciju imali i neku vrstu sigurnosne namene i da su, eventualno, predstavljali i rezervni izlaz, budući da su niz vertikalni cilindar bile postavljene metalne prečage. Mi smo prošli tim putem, međutim danas su te "stepenice" u dobroj meri korodirale, pa su nam znatno otežavale put kroz ovaj prolaz i činile ga opasnim.
Spuštajuči se, morali smo da se osiguramo kanapom. Pokušali smo i da se oslonimo na onaj deo stepenica koji je bio bliži samom zidu i "obećavao" nam veću sigurnost.
Ovaj, rezervni izlaz mogao je da bude i znak da je taj objekat nekada imao vojnu namenu. Naime, već smo pominjali da su Austrijanci bili veoma vešti graditelji i da su bili beskrajno mudri i obazrivi. Ovakav objekat mogao je da bude i barutana, jer su upravo one česte bile građene na ovakav način. Postojali su razlomljeni hodnici, koji vode ka centralnoj prostoriji gde se čuva eksploziv. Baš kao i ovde.
Razlog za takvu vrstu arhitekture je to što bi hodnici , koji često menjaju pravac, znatno umanjili strahotnu snagu eventualne eksplozije.
Drugi stručnjaci, opet, tvrde da je realnija pretpostavka da je ovo bio magacin, jer u tom delu Zemuna nije bilo tako važnih objekata. Tako je, na kraju, najverovatnije da je ovaj deo Kalvarije imao ipak, ulogu magacina.
Opsena mraka
Hodnici ispod Kalvarije, kao i oni pod Ćukovcem, Muharom i u ulici Jakuba Kuburovića, interesantni su i po tome što su grupisani na malom prostoru, ali i zato što su mogli imati i vojnu i ekonomsku svrhu. Najzad, verovatno je da se njihova namena menjala u zavisnosti da li je bilo ratno ili mirnodopsko vreme.
U vreme vojevanja u 18. veku, ovi objekti su za potencijalnog neprijatelja mogli da budu samo - nepoznanica. Ispod zemlje, zavojevači i vojskovođe onog doba mogli su da budu potpuno bezbedni i mirne glave su mogli da razmišljaju kuda i kako dalje.
Tako je i verovatno da su u delu oko Muhara bile prokopane čitave podzemne mreže, a ne samo individualni lagumi. Tako je u Radičevićevoj ulici, kod broja 10, 14 i 18. Najdublji među njima dugačak je 96 metara i zadire u brdo ispod zemunskog katoličkog groblja. U lagum kod broja 18 ušli smo noseći samo sveću i fotoaparat. Tamo su ostavljene police na kojima je neko prvo hteo da gaji pečurke.
Mrak koji smo čkiljavom svećom razbijali, stvarao nam je iluziju da je prostor pred nama kudikamo duži nego što je objektivno bio. Mrak je ono što čoveka ispod zemlje posebno koči i dramatično mu menja osećaj za prostor, ali mu i pojačava istraživačku strast.
Tu smo, uz samo jednu sveću, bili gosti prvog zemunskog podzemlja, jer nema jače i jezivije simbolike nego naći se, nekih dvadesetak metara, ispod groblja i nositi upaljenu sveću. To, obično, rade oni mnogo iznad nas...

Zoran Nikolić

TAJANSTVO ILI ZBILJA - ŠTA KRIJE VILA VUKOJČIĆA
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1



Zemun predstavlja pravu "izložbu" podzemnih građevina koje umnogome pamte i "čuvaju" njegovu istoriju, pogotovu njene zaboravljene segmente.
Pa ipak, što god da pričamo ili koje god mesto, koje privlači veliku pažnju, da opišemo, a da je ono deo podzemlja Zemuna, ono najtajanstvenije u ovom gradu je sasvim sigurno vila "Vukojčić". Za ovu zgradu vezana su najmisterioznija predanja, doduše iz novije istorije, koja su iz decenije u deceniju "narastala i bubrila", da bi danas postala gotovo epski neverovatna.
Pa ipak, izvesno je da "gde ima dima ima i vatre" i da sve ove priče vezane za čudnovatu kuću na periferiji Zemuna nisu nastale ni malo slučajno. Naprotiv...
Vila "Vukojčić" je nastala kao zdanje koje je napravio predratni industrijalac Vukojčić, po čijem prezimenu je i do danas ostala poznata. Malazi se pored Batajničkog puta, preko puta Elektronske industrije,na strani bližoj Dunavu.
Očigledno da joj vlasnik nije uzalud izabrao takvo mesto, jer je zaista tako postavljena da putniku namerniku nije daleko da dođe do nje, ali istovremeno, naizgled, dovoljno zabačena da vas tamo niko ne bi tražio, ukoliko hoćete da se sklonite od radoznalih pogleda.
I danas zgrada izgleda prelepo; iako oronula, još nosi očigledne znake gospodstva "stare dame". Građena je kao glamurozno zdanje, ali sa mnogo ukusa, pa su tragovi raskoši na njoj i sada jasno vidljivi.
Da bismo proverili priče o ovoj zgradi poveli smo u "akciju" i speleologa Željka Latasa, člana Akademskog speleološkog kluba "ASAK" sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. Kao i tokom svih istraživanja po podzemlju Beograda i ovoga puta su stručnjaci ASAK-a bili uz nas. A ono što je najinteresantnije, oni su tipični entuzijasti, jer sve akcije prave o svom trošku, a okupljeni su samo zarad ljubavi prema onome što rade. Svi su intelektualci, pa je tako Latas kontrolor leta, ali ih u klubu ima iz svih branši.
Budući da nam je Latasovo prisustvo ulilo sigurnost, bili smo spremni za akciju, a tome su znatno doprineli naši domaćini Mihajlo Oluić, nadzornik obližnjeg autokampa i Slobodan Bujagić, veliki poznavalac važnih zemunskih objekata. Ali, bolje da vas uputimo redom u razloge zašto smo ovde...
O ovoj vili se tako dugo raspredaju neobične priče da su mnoge već postale legendarne. Hteli smo da proverimo koliko im se može verovati. Naime, oni upućeniji kažu da se ispod zgrade nalazi splet mnogobrojnih hodnika koji, najverovatnije potiču iz perioda Drugog svetskog rata. Očigledno je da je tada mudri industrijalac shvatio da mu predstojeći rat, a pogotovo nastupajući komunizam mogu doneti nesreću.
Moguće je i to da ovaj splet podzemnih koridora nema mnogo veze sa ostalim lagumima i podzemnim prolazima u Zemunu, jer je verovatno znatno mlađi od njih.
Različite priče su raspredane o ovoj kući i oko nje zato što je zdanje, posle Drugog svetskog rata, dugo vremena bilo i restoran preduzeća "Central". To je bila ekskluzivna kafana, koja "pamti" i bezbroj svadbenih ručkova i različitih slavlja, pa nije neobično da su se, u masi koja se u nju slivala, nalazili i oni koji su znali malo više o istoriji samog zdanja.
Dakle, najverovatnije je vilu još tridesetih godina prošlog veka podigao Živojin Vukojčić, ondašnji tekstilni industrijalac. Kažu da je splet podzemnih hodnika kasnije napravio njegov sin, Dragi Vukojčić, verovatno 1943. godine, kako bi pod zemlju spustio tadašnju fabriku tekstila, ne bi li je na taj način sklonio od očiju javnosti, ali i zaštitio od eventualnog bombardovanja. Poznato je i da je imao ideju da dole napravi tajne magacine u kojima bi držao bale sa tkaninama. Vrlo je moguće da mu je osnovna zamisao bila da važne stvari smesti daleko od očiju partizana, jer je njihov dolazak tada postao izvestan a on, sa razlogom zabrinut.
Tako se krajem rata, i zbila najdramatičnija priča vezana za ovo mesto. Dragi Vukojčić je uspeo da pobegne partizanima i da se na kraju domogne Južne Amerike, ali na zaista spektakularan način, dostojan najboljih trilera.
Naime, krajem rata ispred vile se zaustavio vod vojske, sa zadatkom da privede vlasnike kuće. Navodno su ga pozvali i kada se pojavio na otškrinutim vratima, naredili su mu da se spremi, kako bi mogao da pođe sa njima. Za svaki slučaj, za njim je unutra ušao i komandir voda, dok su ostali vojnici opkolili kuću.
I tada je famozni splet hodnika odigrao ključnu ulogu u daljem raspletu i time potvrdio da ima i te kako mnogo razloga što postoji.
Vojnici su dugo čekali, a iz vile nije izlazio ni njihov starešina ni očekivani zarobljenik. Već uveliko nervozni, otvorili su vrata i ušli unutra da provere šta se tamo dešava, ali su, na svoje ogromno razočarenje, zatekli samo mrtvo telo svog komandanta, koji je bio razoružan, dok od Dragog Vukojčića nije bilo ni traga ni glasa. Očigledno je imao prigušivač, pa je uspeo da ubije partizanskog starešinu tako da pucanj ne privuče pažnju onih što su ga čekali ispred, i da tako dobije dovoljno vremena da se tajnim hodnicima iskrade ka Dunavu.
Ulaz u podzemne koridore Vukojčić je dobro maskirao, pa su vojnici još dugo tražili put kojim je pobegao. Kada su najzad, iza kuhinje, pronašli skriveno stepenište koje je vodilo ka podzemlju zgrade. Dragi Vukićević se već domogao reke i dao se u bekstvo. Ovog puta zauvek. Iz zemlje koju je voleo i iz kuće u koju je mnogo uložio. Nekoliko meseci kasnije obreo se u Brazilu.
Vlasnik vile Vukojčić u Zemunu zaista je na spektakularan način uspeo da pobegne od partizana koji su došli na njegov kućni orag da ga uhapse: uspeo je da ubije jednog od njih, uvukao se u trajni podzemni prolaz koji je prethodno naravno napravio i pobegao do dunavske obale.
Tamo ga je čekao čamac spreman u potaji, kojim je pobegao dalje. Ni jedna priča o tome kako se iskobeljao od potere nije do kraja sigurna, ali po jednoj, pobegao je preko Dunava na banatsku stranu gde su ga jataci brižno čuvali, dok nije dočekao priliku da se prebaci preko granice, a kasnije put Južne Amerike.
Druga varijanta govori o tome da je čamcem, koji ga je čekao na kraju tunela, uz još dva pratioca, krenuo da beži ka današnjem Novom Beogradu. To su, izgleda, progonitelji naslutili, pa su napravili zasedu, otprilike, na mestu gde se danas nalazi zgrada Savezne vlade, na Ušću.
Navodno, tada je izbilo puškaranje pri kome su oba Vukojčićeva pratioca poginula, dok je on i tom prilikom imao sreće. Uspeo je da umakne ka Starom aerodromu, pored današnjeg Tošinog bunara. Tako je, kažu, pobegao iz Jugoslavije jednim od poslednjih letova sa ovog letilišta.
Predanje kasnije kaže kako je, otišavši u Brazil, ponovo rešio da se bavi onim što je najbolje znao, a to je bila trgovina i biznis sa tekstilom. I tamo je stekao veliki imetak mada je, verovatno, jedan deo novca poneo i odavde.
U svakom slučaju, interesantno je i da je još dugo vremena iz Brazila slao razglednice adresirane na svoju kuću. Kako su nam pomenuli zaposleni u "Centralu", to je radio o Božiću, a umesto imena naslovio bi kartu rečima: "Onome ko stanuje u mojoj kući".
A šta dalje?
Kada smo ušli u vilu, dočekali su nas ljubazni radnici "Centrala" koji su otpočeli radove na rekonstrukciji ove kuće. Nadaju se, kažu, da će nakon toga ona povratiti onaj stari sjaj i da će opet okupljati mnoštvo gostiju.
Unutrašnjost još podseća na to koliko je zgrada bila lepa, uz delimično očuvane raskošne lustere, prelepu drvenariju i raskošne stepenice koje su vodile ka gornjem spratu.
Nas je privlačilo prizemlje i deo iza kuhinje, gde se ulazilo u Vukojčićev tajni prolaz. Tamo su nas pažljivo uveli, uz škiljava svetla baterijskih lampi. Jedan od njih je, pokazujući na zjapeću rupu u kojoj se nazirao samo početak spiralnih stepenica, rekao: "Ja tamo nikada ne bih smeo da siđem". E, pa tako nam i nije baš "podigao" raspoloženje, ali znali smo da sada nema odustajanja. Dok nas je budno pratio nadzornik Mihajlo Olujić, prvi je krenuo speleolog Željko Latas.
Važno je i to da u speleologiji postoje zakonitosti kako se u pećine ulazi i iz njih izlazi, odnosno kako se u njima ponaša. Međutim, kada se uputite u ovakvu avanturu ispod površine zemlje, u prostoriju koju je gradila ljudska ruka, onda je obazrivost mnogo veća, jer postoji rizik i od urušavanja, kao i od toga da popuste, na primer, metalne stepenice, izložene decenijama zubu korozije.
Krenuli smo stepenicama za koje smo znali da vode, otprilike, oko 25 metara ispod kuće. Silazili smo jedan po jedan, kako se istovremeno ne bi svi našli na stepeništu i na taj način ga bezrazložno opteretili. Duž cilindra kojim smo se spuštali u podzemlje već su postojali tragovi obrušavanja, pa nas je to upozoravalo na opasnost.
Na žalost, kada smo se spustili u prostoriju koja se nalazi ispod stepeništa, naš put je bio gotovo okončan. Jer, ispred nas se našao ozidan tunel koji je vodio još samo nekoliko metara ali na mestu gde je počinjao da se spušta postojali su ogromni nanosi zemlje, i dalje se nije moglo. Željko Latas je samo bio u prilici da, uz ogroman napor, skloni deo nabacane zemlje i tako pokuša, puzeći, da makar malo nastavi put, ali i to ne zadugo.
Jer, tunel se okomito spuštao dalje, a zemlja je bila sve tvrđa. Najzad, bilo je važno ono što je video, a to je da se na desetak metara od mesta gde se smo se mi nalazili hodnik račvao u dva pravca. Dakle, očigledno je bilo da smo se nalazili na samom početku, a da misterija ostaje pred nama. I to, čini se, zauvek.
Kako se priča završava
Kada smo izašli na svetlo dana, a da bismo završili priču, odnosno makar naslutili njen epilog, potražili smo svedoke, odnosno ljude koji bi mogli da je upotpune.
I zaista, dokaz da smo bili tek na početku puta, vrlo brzo nam je dao Mihajlo Olujić. Jer, kako kaže, pre nekoliko godina je pukla betonska ploča na kojoj se nalazila bašta ispred vile, a ispod se otvorio ambis. Tada je čak 13 kamiona punih zemlje izručilo svoj sadržaj u novonastalu provaliju.
Tako je jasno na koji način smo i mi naišli na prepreku i koliko bi bilo teško i skupo danas pokušati proći istim putem kojim je pobegao Dragi Vukojčić. Ali zaključak koji se sam nameće jeste da je ispod vile Vukojčić zaista postojao ogroman prostor, i da je tamo očigledno moglo da se sakrije mnogo dragocenosti. Jer, čak 13 kamiona je moralo da zatrpava ogromnu prostoriju, koja je građevinare iznenadila ispod zemlje. Najzad, nameće se i pitanje koliko je bilo teško ondašnjem vlasniku zgrade da krišom iskopa i iznese toliko mnogo materijala, a da sve ostane neprimećeno i dovoljno velika tajna da je partizani nisu naslutili.

Rajko Rosić

PUTOVANJE U BEOGRADSKO PODZEMLJE
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1



Beograd je jedno od najneobičnijih i najstarijih naselja u Evropi, grad koji se po starosti može meriti sa Atinom i Rimom, ali i grad koji spada u red onih koji su najviše zaboravili i zapustili ono što su mu prethodnici ostavili, pa su mnoga od raskoši prethodnih civilizacija ostala nedostupna, kako turistima tako i Beograđanima, uglavnom neupućenim u ono što imaju, piše u predgovoru knjige "Beograd ispod Beograda" dr Vidoja D. Golubovića i Zorana Lj. Nikolića.
Ulazimo u podzemlje Tašmajdana dugim stepenicama preko puta zgrade RTS-a, kroz velika rešetkasta vrata. Dok se oči privikavaju na tminu i mlazevi svetiljki probijaju ka visokim svodovima ove prve i najstarije pećine, na kojoj su još jasno vidljivi tragovi davnih rudara, rimskih, vodič nam objašnjava da smo ujedno i ispod starog groblja, sada parka, na kojem su poslednji pokopani Draga Mašin i Miloš Obrenović. Jedan prolaz odatle, vidljiv, zazidan, pretpostavlja se da vodi ka Palilulskoj pijaci, a splet različitih hodnika na različite strane.
Saznanje da ste duboko pod zemljom, a tu u srcu grada, jeste fascinantano, ali ne i sasvim ugodno. Ogromne stene iznad stvaraju osećaj skučenosti i teskobe, dok tmina svemu tome dodaje neku čudnu magiju, protkanu i znatiželjom i strahom. Podsvesno, čini vam se da nedostaje dovoljno vazduha. A onda znatiželja prevlada i krenete za snopom baterijske svetlosti dalje.
Druga pećina je zasvođena betonskim lukovima i dorađivana, na njenom završnom delu neozidan prolaz odvodi u treću pećinu, iz koje se prostire tunel prema crkvi Svetog Marka. Tu je i nemačko sklonište iz Drugog svetskog rata, Komande za jugoistok, generala Fon Lera, koje kao da je nedavno rađeno. Oko 600 kvadrata čini jedna veća i petnaestak manjih prostorija, osvetljenih sijalicama. One su i pre 60 godina bile osvetljene sijalicama, sa sopstvenog agregata, uz električnu centralu, telefonske linije sa ostalim prostorijama i ko zna još čime. Ispod tribina Tašmajdanskog stadiona prostire se treća, najteže objašnjiva pećina, čije obrise čine krečnjački zidovi i stene, a koja je očigledno napravljena ljudskom rukom. U njenom dnu pukotine ka novim prostorijama i tunelima koji vode neznano kud.
- Zna se da je jedan tunel vodi ka Pravnom fakultetu, odnosno ka nekadašnjoj zgradi Gestapoa, na današnjem trgu Nikole Pašića, odatle prema Glavnoj pošti, sve do crkve Svetog Marka. Drugi tunel se račva ka platou ispred Savezne skupštine, preko Ruskog doma do zgrade Vlade, nekadašnjeg Dvora. U četvrtoj pećini postoji niz metalnih vrata koja su zatvorena, iza kojih su prostori zazidani, što je slučaj sa većinom tunela, a što produbljuje tajnu o podzemnom gradu. Hapšenje Lera u Zemunu dugo je opsedalo Beograđane, kao i pitanje da li postoje podzemni tuneli čak do tamo. Ima mnogo hodnika za koje se ne zna kuda tačno vode - priča dr Vidoje Golubović.
Goluboviću je prostor Tašmajdana najuzbudljiviji i najčudesniji, jer su se na njemu dešavale mnoge istorijski veoma važne stvari. Odatle je ****đorđe poveo ustanike u oslobađanje grada 1806. godine, tu je javno pročitan hatišerif, tu su, verovatno, spaljene mošti Svetog Save, tu je poslednji deo do kojeg su dopirali talasi nekadašnjeg Panonskog mora. A dole, ispod, ostaci su dvomilenijumski starog rimskog vodovoda, najstariji rudnik od čijeg su kamena klesani sarkofazi koji i danas odolevaju zubu vremena, kamen od kojeg je građena prva kaldrma u Beogradu i zidine Kalemegdana, tu su bile crkvene relikvije i kripte, vojne komande nekada moćnih carstava, najveći sistem podzemnih građevina u Beogradu.
- Pod Beogradom je najstariji vodovod, koji su Rimljani radili još 85. godine nove ere, od Malog Mokrog Luga, širok 70-80 i visok 140-160 santimetara, građen tašmajdanskim kamenom i zasvođen rimskim opekama, ali i onaj koji su, po uzoru na ovaj rimski, Austrijanci u 18. veku izgradili, spajajući okolne izvore Beograda sa Kalemegdanom. Poznato je da su Turci 1801. godine, uvukavši se negde u tunele blizu današnjeg restorana "Ruski car" izašli iza bedema grada, poznato je da je Dorćol protkan tunelima i podzemnim prolazima, da iz ****đorđeve ulice postoje ulazi u 13 laguma, da je Kalemegdan velika tajna, da su u Zemunu zvanično registrovana 73 velika laguma, uz pretpostavku da postoji komunikacija među njima, tuneli vode od Bežanije do Starog aerodroma, postoje od Nemanjine ulice do Železničke stanice, ima ih ispod Konaka kneginje Ljubice i ispod Tanjuga... Spisak je beskrajan u mnogim delovima grada. Neki su vezani za redovnu komunikaciju, neke koriste vojska i policija za različite namene, što podgreva maštu. Tek, većina je zazidana, a i rađena da bude i ostane tajna. Nažalost, Arhiv u Beču ima bolju dokumentaciju o podzemlju Beograda nego mi - kaže Golubović.
Otkriveni prostor bi svakako bio velika atrakcija kako za turiste tako i za naše građane. Pojedini gradovi u svetu su takva nalazišta dobro turistički i komercijalno iskoristili. Kod nas takvi planovi ne postoje. Pa, ipak, nakon čitanja Nikolićeve i Golubovićeve knjige, jedna grupa zaljubljenika se organizovala da, po ugledu na Budimpeštu, ispod Tašmajdana napravi ogroman podzemni akvarijum za morske životinje. Izvršili su sva istraživanja, napravili projekat, pribavili potrebnu dokumentaciju, dobili obećanja za kredit. Država još nije uradila ništa. Čak i čuveni Rimski bunar zvrji prazan i zatvoren.
Krtice traže blago Postoje dva tunela u Tašmajdanskom prostoru koje je neko, izgleda, godinama iskopavao vadeći i izbacujući zemlju van pećine primitivnim kolicima. Nestao je kada je shvatio da je primećen. Ne zna se šta je tražio, da li je imao neke nepoznate podatke, mada je malo verovatno da nekakvo zakopano blago još čeka svog nalazača.

Nikola Vrzić

PUT U SREDIŠTE BEOGRADA
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1



Nije reč o metafori: beogradsko podzemlje je razgranato i dublje nego što to mnogi misle; ipak, nema tamo ni bauka ni sakrivenog blaga ili duhova, tek poneki beskućnik, prašnjava gajba s (praznim) pivskim flašama, pacovi, paučina i, možda, skeleti stari nekoliko vekova koji u mraku beogradskih laguma i dalje čekaju da budu propisno sahranjeni. Dovoljno da raspali maštu? Reklo bi se da jeste, uprkos uveravanjima arheologa da tamo dole nema ničeg naročito mističnog niti posebno atraktivnog, kako kaže dr Marko Popović sa Instituta za arheologiju.
Beograd je ipak, to je činjenica, potkopan na sve strane. Podzemni hodnici idu kroz Banovo brdo, zemunske brežuljke Ćukovac i Gardoš, Senjak, Tašmajdan naravno i čitav stari deo grada i sa dunavske i sa savske strane, Kalemegdan. Ima ih i u Rakovici, onih najmlađih iz Drugog svetskog rata i na Voždovcu, Vračaru, Zvezdari. Zanimaju nas, međutim, oni stariji. Koliko su stari?
Najdužu istoriju imaju tašmajdanske pećine, ispod današnje Crkve Svetog Marka, odakle se još u rimsko doba, na periferiji ondašnjeg Singidunuma, vadio kamen od koga će biti pravljeni sarkofazi iskopavani dva milenijuma kasnije svuda po Beogradu. Sarkofazi, ali i mnogo šta drugo, pravljeno je od tašmajdanskog kamena, govore za NIN autori knjige "Beograd ispod Beograda", novinar "Večernjih novosti" Zoran Lj. Nikolić i dr Vidoje Golubović.
Hodajući Tašmajdanskim parkom, vrlo često i ne sluteći ništa, Beograđani šetaju po starom beogradskom groblju ali i nad spletom od barem sedam pećina koje su i same u prošlosti bile grobnice. Neke od ovih pećina su prirodne, druge su iskopali i proširili Rimljani i Turci koji su odatle vadili šalitru, kaže arheolog dr Marko Popović. Beograđani su se u njima skrivali od austrijskog bombardovanja u Prvom svetskom ratu, ali posebno zanimljive one postaju u Drugom, kada ih Nemci preuređuju u komandu jugoistoka, uvode struju u podzemlje i grade podzemne komunikacije, "ali taj sistem nije završen", objašnjava dr Popović. Niti je do kraja ispitan, dodaće Zoran Nikolić. Kuda su vodili nemački podzemni prolazi? Pretpostavka je, ka svim važnijim tačkama u gradu, štabu Gestapoa na današnjem Trgu Nikole Pašića, ka Pravnom fakultetu, Manježu a odatle možda i do železničke stanice... Nemačka skloništa i prolazi prešli su po oslobođenju u ruke vojske i tako postali zabranjeni grad za znatiželjne istraživače, koji se sada pitaju i da li su baš sve tašmajdanske prolaze prokopali Nemci. Ili su oni "delo nekih davnih rudara", koji su "nameravali da ovaj deo grada sačuva tajanstvenu, za mnoge skrivenu namenu"?
Austrijski ili rimski vodovod
Prvi hodnici i podzemni prolazi ispod beogradskih ulica pojavljuju se tek u tursko doba, stav je zvanične arheologije. Dr Popović govori da su u starom delu grada nađeni ostaci turskih vodovodnih kanala, visokih 80-90 santimetara, širokih oko 60. Više i solidnije vodovodne tunele, osmišljene da obezbede cevi od izvora u Malom Mokrom Lugu do Kalemegdanske tvrđave, sagradili su Austrijanci u 18. veku u okviru velike barokne rekonstrukcije Beograda. "Deo toga doživljava se kao misterija," kaže arheolog Popović, aludirajući na tvrdnje koje prenose Nikolić i Golubović, da su još stari Rimljani sagradili ove vodovodne kanale. Kažu, Srbi i ostali kasniji stanovnici Beograda umeli su da se koriste ovim antičkim nasleđem pa su Turci mnoge od njih, kada su 1521. godine konačno zauzeli grad, deportovali u Carigrad ne bi li osposobili tamošnji Konstantinov vodovod.
Marko Popović, pak, kaže da su ostaci rimskog vodovoda nađeni na samo dva mesta, u Studentskom parku i nedaleko odatle, u Rimskoj dvorani današnje Gradske biblioteke, a i to su samo vodovodne cevi ali ne i hodnici.
Tek, ovi podzemni prolazi, bili oni austrijski ili rimski svejedno, imali su u jednom trenutku i interesantniju namenu - bilo je to 1801. godine, kada su se zloglasne dahije kroz njih ušunjale unutar gradskih bedema i otele Beograd od Hadži Mustafa-paše.
Osvajanja i osvajački pokušaji ostavili su Beogradu još tunela i pećina. Istoričari beleže da su Turci 1440. godine, kada je sultan Murat II opsedao Beograd, negde u okolini današnje Pariske ulice iskopali lagum ne bi li se provukli ispod bedema i braniocima došli iza leđa; bili su otkriveni, posada grada je sa suprotne strane takođe prokopala prolaz, minirala turski, i nesuđeni osvajači ostali su da leže ispod Beograda do danas. Sličan pokušaj uspeo je, međutim, 1521. godine, kada su u Donji grad ušli sa dunavske strane i Beograd konačno prešao u turske ruke.
U neposrednoj blizini onih laguma iz 15. veka, inače, nalazi se deo beogradskog podzemlja koji je tokom devedesetih godina prošlog veka dobio celishodniju namenu, nakon što su iz njih iseljene romske porodice. To su mesta gde su danas klubovi "Lagum" i "Andergraund", koja su Turci, a zatim i Austrijanci (uz današnju "Barutanu", koja je tako i dobila ime) koristili kao skladišta baruta. Iz "Andergraunda", priča Zoran Nikolić, vode urušeni tuneli za koje se pretpostavlja da vode ka spomeniku Pobednik i na drugu stranu, ka francuskoj ambasadi. Dr Marko Popović govori i da postoji još jedan podzemni hodnik ispod Kalemegdanske tvrđave, koji je ostao neistražen. "Potiče iz 15. veka a otkriven je 1965. godine. Ne zna se pouzdano kuda vodi, ali jasno je da nije reč o vodovodnom tunelu, već da je to bila komunikacija. O tome svedoči i visina ovog tunela od 160 santimetara", kaže Popović.
Od Gardoša do Kalemegdana
Ovaj i ovakvi neistraženi tuneli podstakli su, naravno, širenje priča a jedna od najzanimljivijih jeste ona da su beogradski lagumi bili povezani čak sa onima u Zemunu. Jedan od takvih laguma "povezivao" je (u priči) Rimski bunar na Kalemegdanu sa zemunskim brdom Gardoš na suprotnoj strani ušća Save u Dunav. Ali, kaže dr Popović, Rimski bunar "niti je rimski, niti je uopšte bunar", iako je nastao tokom austrijskih nastojanja u 18. veku da reše problem vodosnabdevanja. Njegovo dno je 14 metara ispod nivoa Save. Međutim, on je dugo bio suv pošto se završava u čvrstoj steni. Voda kojom je ispunjen, sliva se u njega odozgo.
Daleko je misteriozniji i nejasniji - priznaje i dr Popović - drugi bunar pronađen u centru današnjeg Beograda, kod Vukovog spomenika prilikom kopanja metro-stanice. Zna se da su i njega sagradili Austrijanci u 18. veku, potvrdili su to i predmeti pronađeni na dnu, ali je "neobično što je tolika konstrukcija napravljena tako daleko na periferiji tadašnjeg Beograda". "Nije jasno ni čemu je taj bunar služio, jer nisu pronađene vodovodne cevi. Moguće da nije dovršen", navodi naš sagovornik, i dodaje da od bunara vodi jedan zasvođeni hodnik; kuda on vodi, takođe je nepoznato, jer ni on nije istražen. Uz to, kaže Popović, ni u "obimnoj građi u Vojnom arhivu u Beču o ovoj konstrukciji nema ni reči" premda, istini za volju, ni ova arhivska građa nije do kraja proučena. Daleko manje romantično i mistično poreklo imaju mračni lagumi u ****đorđevoj ulici - ukupno 13 - i oni njima slični u Zemunu. Slični, jer su izgrađeni iz istih, "čisto utilitarnih razloga", da budu magacini i skladišta. Kopanje su, ponovo, započeli Austrijanci u 18. veku a nastavljeno je ono i u devetnaestom. Na zidu najvećeg među ovim lagumima urezan je monogram "M. O. 1809", za koga Nikolić i Golubović tvrde da se odnosio na Milana Obrenovića, Miloševog brata. Uzgred, spominje se u knjizi "Beograd ispod Beograda", iako nema mnogo veze sa ovom pričom, nagoveštaj da je Milana Obrenovića baš te 1809. godine u Bukureštu ubio ****đorđe. U svakom slučaju, i Milanov i ostali lagumi zadržali su do danas prvobitnu namenu, a u najvećem od njih, koji je potpuno zapušten, ostalo je još s početka prošlog veka da leži 17 ogromnih buradi za vino od po nekoliko hektolitara.U ostalima su danas, gajbe piva i kojekakav krš koji sakriva i uspomenu na ideju da se, počev baš od ovih laguma, još 1883. godine ispod Beograda prokopa metro...

Kristina Vlahović

MLAĐI OD SVOG IMENA
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


- Zavodu nedostaju sredstva da se sanira građevinska struktura objekta, poprave ograde i stepenište. Takođe je potrebno da se obnove električne instalacije i reflektori koji se zbog vlage brzo kvare - ističe na početku razgovora o Rimskom bunaru na Kalemegdanu, Zoran Tucić, arhitekta iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada.
U dugoj istoriji Beogradske tvrđave, obeležene dugim ratovanjima, opsadama i rušenjima, jedno od strateških pitanja je bilo rešiti i obezbediti vodu.
U doba antike rimski kostum, stalni vojni logor IV Flavijeve legije koji se nalazio na platou Gornjeg grada i prostoru parka Kalemegdan, bio je povezan vodovodom sa udaljenog izvorišta u Malom Mokrom Lugu. Deo te antičke vodovodne linije s velikom olovnom cevi je otkriven na samom ulazu u Bedem, ispod sadašnje Biblioteke grada i može se videti u Rimskoj dvorani.
Prve podatke o jednom takvom bunaru u gornjem gradu Beogradske tvrđave, odnosno u starom despotskom zamku, zabeležio je poznati turski putopisac Evlija Čelebi, koji je u Beogradu boravio 1660 godine.
Prema njegovom pisanju ovom utvrđenju nalazio se jedan stari bunar, još iz vremena pre turskog osvajanja grada. Kako je Čelbi, bio poznat po preterivanju, bunar je bio dubok 50 hvati ili oko 85 metara i navodno bio je spojen tunelom sa rekom Savom. U vreme kada je on boravio u tvrđavi, bunar nije korišćen za vodu već se tu "čuvalo" žito. Sudeći po tome ono što je video znameniti tuski putopisac nije bilo bunar već dublja cisterna ili "žitnica".
Ime "Rimski" je novijeg porekla i prvi put je zabeležno u 19 veku. Sadašnji Rimski bunar izgrađen je u toku velike barokne rekonstrukcije Beogradske tvrđave u vreme austrijske okupacije 1717 - 1739. godine. Izgradnja bunara je trajala oko desetak godina i završena je 1731. godine. Na starim planovima tvrđave iz toga vremena ali i onim kasnije, ovo zdanje je uvek bilo označeno kao "Veliki bunar". Rimski bunar nije antička tvorevina uprkos imenu koje su mu Beograđani dali pre dva veka.
Nalazi se ukopan u stenovito tlo ispod sadašnjeg platoa Gornjeg grada. Za prilaz se koristi put koji vodi prema Kralj kapiji. Unutra se ulazi za svedenim hodnikom širine 2,15 i dužine 15 metara. U levom zidu hodnika nalaze se tri polukružne niše koje su nekada služile za postavljanje svetiljki. U desnom zidu se nalazi prostorija koja je po svemu sudeći nekada služila kao rezervoar izvađene vode iz bunara jer su tu bile i tri česme.
Sam bunar se nalazi u sredini centralnog prostora i prečnika je 3,40 metara. Prema najnovijim merenjima dubok je oko 51 metar, što znači da mu je dno nešto niže od dna reke Save. Oko zida se nalaze dva spiralna zasvedena stepeništa kojima se silazi u bunar do dubine 35,30 metara, što je gornji nivo vode u bunaru.
- Do sada je bilo nekoliko pokušaja istraživanja Bunara. Prvi put je detaljno istražen 1940. godine. Posle Drugog svetskog rata, tačnije pedeset i neke godine, kažu dogodilo se neko ubistvo, gde je muž bacio ženu u vodu zbog čega je bunar bio zatvoren. Tako je 1959. godine počela i rekonstrukcija da bi tek sedamdeset i neke bio ponovo otvoren za posetioce - kažu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada.
Bunar ne preseca nijedno izvorište sa koga bi se snabdevao. Voda se skuplja sa površine, koja se sa platoa Gornjeg grada sliva kroz propusno tlo i akumulira. Tako da je to pre cisterna nego bunar. - Od bombardovanja, skoro već dve godine, Rimski bunar je zatvoren za posetioce. U ovom momentu nedostaju sredstva za neophodne popravke i radna mesta kustosa vodiča - objašnjava Zoran Tucić, zašto su zaključana vrata ovog zdanja.

Stepeništa
Spiralnim stepeništima se prilazi iz obimnog hodnika kroz zasvedene otvore između stubaca. Oba ova stepenišna hodnika u vidu dvojne spirale, spuštaju se jedno iznad drugog, praveći svaki po četiri i po zavoja. Do dna svakog od hodnika vodi po 208 stepenika. Posle svakih devet stepenika nalazi se odmorište sa pojedinom polukružnom nišom, naspram koje je prozor u zidu između stepeništa i samog prostora bunara.

Dragan Jovanović

HAD ISPOD SINGIDUNUMA
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1



Ko ne zna za Rimski bunar na Kalemegdanu, taj ne zna ništa o pupku sveta, o verigama sveta. Katena mundi. Pod tim imenom obeleženo je Podunavlje na vatikanskim mapama. A ako su verige sveta iznad Beograda, ako je Kalemegdan srce ovog grada, Rimski bunar je srce tog srca.
Svaka đačka ekskurzija, bilo da je iz Horgoša, Smedereva ili Bujanovca, obavezno se završi posetom - Rimskom bunaru na Kalemegdanu. Silazak u Rimski bunar je obavezni ritual svakog razrednog starešine. O tom događaju pričaće se posle cele godine, sve do sledeće ekskurzije u Grčku, Tursku ili gde li se već sve danas ide.
A pričaće se i ko je koga prvi put poljubio u Rimskom bunaru. Samo Rimski bunar zna koliko se đačkih ljubavi začelo u njegovoj utrobi. Jer, ako nisi smeo ranije da poljubiš drugaricu iz klupe, koleginicu sa fakulteta, svoju životnu izabranicu, Rimski bunar je idealno mesto za to. Samo treba da pristane da siđe s tobom niz stepenice, i, pola je gotovo. Memla, mrak, orfejski štimung u Bunaru počnu da plaše žensko srce i mora da ti pruži ruku, da se stisne uz tebe a onda samo treba da je poljubiš, da postaneš Orfej njenog života.
A da li je i onaj pravi Orfej silazio, baš, tu, u Had?! Neverovatna ideja, kažete!? A da li ste čitali Pekićevo "Zlatno runo"? Niste, ne lažite da jeste. Jer da ste čitali "Zlatno runo" i vi biste se setili da je Had bio ispod Singidunuma, ispod Beograda. Ali, ko da čita Pekića, njegove romančine? Nije li i Mirko Kovač, pisac iz Rovinja, svojevremeno, u šali, ali cinično, predlagao Pekiću da "Zlatno runo" skrati na sto-dvesta stranica!?
Čitam ponovo Pekića, treba mi za moju Troju na Dunavu, treba mi za ovaj tekst o Rimskom bunaru. I šapućem sebi, jer nemam kome drugom: Gospode, imali smo pored sebe srpskog Tomasa Mana, a nismo ga prepoznali! Oterali smo ga u London, tamo gde je i Crnjanski čamio, a "Zlatno runo" bacili smo pod noge. I onda se još čudimo, danas, posle Đinđićeve sahrane, šta nam se to dešava. A da je dvesta hiljada došlo na Pekićevu sahranu, da je svaki pismeni Srbin pročitao "Zlatno runo", kakva bi to Srbija bila danas, ljudi moji!
Ali, vratimo se temi.
Turci su mesto oko Rimskog bunara na Kalemegdanu nazvali Fićir-bair. Ta jezička kovanica podrazumeva "čoveka koji je zamišljen, onog ko se predao razmišljanjima na bregu".
Nije li Orfej taj zamišljeni na kalemegdanskom bregu? Nije li se sve do pustog turskog vremena znalo da je Orfej tu, pored Rimskog bunara, smišljao stihove? A zašto pred bunarom? Zato što je kalemegdanski bunar bio ulaz u Had? To mesto i danas "zaokuplja pažnju, a znanje o njegovoj prošlosti posetioca ispunjava jezom". Tako piše i u turističkom vodiču.
Stepenište kojim se silazi do dna bunara "ima 212 stepenika, dva spiralna hodnika obavijena i upletena niz bunarski cilindar od koji se jednim silazi, a drugim penje nazad, ka izlazu iz bunara". Rimski bunar je, arhitektonski, kao zigurat, kao Vavilonska kula nasađena - naglavačke!? Dakle, opet, dunđerstvo vavilonsko, a na Dunavu.
Stručnjaci su precizno zapisali da je bunar "ukupne dubine 60,15 metara, a prečnika 3,40 metra. Tako je do dubine od 35,51 metara gde se sužava na prečnik od dva metra. Oko bunara, do dubine od od 35,51 metara postoji dvostruko spiralno stepenište širine 0,9 i visine 2,05 metra."
U knjizi "Beograd ispod Beograda" dr Vidoje B. Golubović i Zoran Lj. Nikolić nas podsećaju da je stari rimski Singidunum napravila Četvrta Flavijeva legija koja je tada, pre dve hiljade godina, sačinila jedno od najmoćnijih utvrđenja na Dunavu. A šta ako su Rimljani samo nasledili moćnu infrastrukturu trojanske tvrđave?! To nijedan istoričar srpski ne sme ni da pomisli a kamoli javno da kaže. A Jon Ilijesku, geolog, šef Rumunije, priprema knjigu o dunavskoj Troji, dok ovaj naš novi, Sveta Marović, pravi rokade u Savetu ministara. Tadić umesto Živkovića, boga ti poljubim!
Autori knjige "Beograd ispod Beograda" pitaju se: da li su još stari vladari Singidunuma napravili Rimski bunar koji bi legionare snabdevao vodom, u slučaju da budu opkoljeni.
Istoričar Marinko Paunović kaže da postoji više pisanih dokaza da je Rimski bunar postojao pre austrijske obnove Beograda (1717-1739). A i to se tvrdilo; da su Rimski bunar napravili - Austrijanci!? Dobro da nisu Titovi partizani kada su kretali na Sremski front. Prošlo bi i to kod Srba. Kod njih svašta prolazi...
Jedan od dokaza da je Rimski bunar pravljen pre Austrijanaca je opis Beograda iz vremena despota Stefana Lazarevića (1304-1427). Njegov biograf Konstantin Konstanecki kaže da je "Despot obezbeđujući grad hranom, ovu smestio u Rimski bunar". Ali, da li je to, uopšte bio bunar? Nije li ulaz u PODZEMNI PROLAZ koji je sa Kalemegdanske tvrđave, ISPOD DUNAVA I SAVE, vodio direktno do ZEMUNA, do zemunske tvrđave, do GARDOŠA!?
Rimski bunar na Kalemegdanu, Tošin bunar u Zemunu. Razmišljajte o tome. Jer, postoji priča i da je iz Viminicijuma, tj. Požarevca, vodio tunel ispod Dunava, tamo, ka Beloj Crkvi...
Miodrag Dabižić, istoričar iz Zemuna, kaže: "Fama oko prolaza ispod Save, ali i njeno šire popularisanje u narodu, nastala je još prilikom rekonstrukcije Milenijumske kule, poznatije kao Kule Sibinjanin Janka, krajem 19. veka, kada su i pored njenih temelja pronađeni lagumi i podzemni hodnici kojima Zemun obiluje."
Zemun, moj Zemun. Šetam Dunavskim kejom, nigde žive duše. Veje sneg kao u januaru, policijske sirene pište. Traže Legiju. Došetam do "Radeckog", ispod Gardoša tu gde je bio rimski most preko Dunava. Tu gde sam stražario kao regrut u Četvrtoj Flavijevoj legiji. Stojim i, danas, kao da sam na straži; čuvam Srbe od Srba. Sa one strane Dunava čuje se sova. Sova ili Sardonci? Gledam, osmatram ka Nebojšinoj kuli, ka Kalemegdanu. Bože, da li je ovde bio Had? A Jung mi kaže: "Da, tu je bio Had! Had Orfejov, Had dunavske Troje, pun grobnica bogatih zlatom i Zlatno runo tu je bilo! Razmisli, Had nije li ADA?"
Onda se Jung vraća na nebo, i, opet, sam stojim tu gde je bila Četvrta Flavijeva legija sastavljena, uglavnom, od tuđinaca, stranaca, pa i Srba. I ne šalju li Srbe i danas u Had samo što je premešten u Holandiju, u nisku zemlju, nižu od mora, da se Srbi ne sete da je Had ispod Dunava. Ispod Rimskog bunara na Kalemegdanu. Tamo gde je Orfej smišljao stihove...

Eugen Savojski

http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1




Princ Eugen Savojski, rad Jakoba van Šupena


Eugen Savojski (Pariz, 18. oktobar 1663. - Beč, 21. april 1736), princ, austrijski vojskovođa i državnik. Potomak sporedne linije savojske kuće; engl. Eugene of Savoy, franc. François Eugčne de Savoie-Carignan ili François-Eugčne, prince de Savoie-Carignan, nem. Franz Eugen, Prinz von Savoyen-Carignan, rus. Evgeniй Savoйskiй, srp. Evgenij/e/ Savojski /pored Eugen Savojski/.
Studirao matematiku i prirodne nauke. Stupio u austrijsku vojsku nakon neuspelog pokušaja da bude primljen u francusku armiju. Istaknuvši se u ratu protiv Turaka kod Beča, Pešte i Beograda i protiv Francuza u Pijemontu postao general, a 1693. i feldmaršal. Od 1703. do smrti bio je predsednik Dvorskog ratnog caveta. Bio je isto toliko sposoban državnik i političar koliko i vojskovođa, pa je imao veliki utecaj na vođenje poslova u Austriji prve polovine 18. veka.
Njegove pobede nad Turcima (predvođenim sultanom) kod Sente 1697, kod Petrovaradina 1716. i kod Beograda 1717. značile su prekid turskih osvajanja u Evropi, a rezultati tih pobeda, bio je Karlovački 1699, odnosno Požarevački mir (1718), kojim je Austrija stekla velike delove Hrvatske i Slavonije, Banat, severnu Srbiju, deo Bosne, Vlaške, Ugarske i Erdelj, značili su učvršćenje Austrije u Podunavlju. Pobede Eugena Savojskog nad Francuzima u Rat za špansko nasleđe (1701-1709) značile su istovremeno jačanje austrijskih pozicija u zapadnoj Evropi, gde je Francuska bila u prvom planu političkih zbivanja.
Mnogo je uticao na uređenje Srbije za vreme austrijske okupacije 1718-1739. U Beogradskoj tvrđavi ostala je kapija princa Evgenija, a doskora su postojali i ostaci njegovog dvora na Dorćolu u Beogradu.

Potkraj života sudelovao s manje uspeha i u Ratu za poljsko nasledstvo. Neko vreme bio je carski namesnik u Italiji i Flandriji. U svom dvorcu Belvedere (tal.: "lep vidik") u Beču skupio vrednu zbirku umetničkih dela i veliku biblioteku. Poreklom Italijan, po odgoju Francuz, postao jedna od najistaknutijih osoba u Austriji, ratujući pod devizom "Austrija iznad svega".
Godine 1697. austrijski car Leopold I., u skladu s tadašnjim običajima, a za posebne zasluge u pobedi nad Turcima kod Sente, podario mu imanje u južnoj Baranji. U sklopu imanja nalazilo se 13 sela, kojima je kasnije dodano još 6 sela, površine oko 800 km˛. Za sedište imanja vlasnik je izabrao selo Bilje, gde je između 1707. i 1712. sagradio dvorac. Celo imanje dobilo je ime Belje po mađarskom izgovoru imena tog sela (Bellye).
Posle smrti Eugena Savojskog, koji je bio neženja i nije imao direktnih naslednika, počev od 1736. pa do kraja Prvog svjetskog rata, Belje je bilo naizmenično u vlasništvu austrijskog dvora i pojedinih pripadnika njegovog plemstva. (jn)

Majski prevrat
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1





Zgrada Starog Dvora gde je izvršeno ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović 29. maja 1903.


Majski prevrat je bio državni prevrat u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime se prekinula loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. vijeka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija ****đorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos evropskih sila zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austro-Ugarsku, a ****đorđevići na Rusiju.
Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je organizacija "Crna ruka" na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti taj dan je 35 godina ranije ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku.
//
Pozadina

Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe sa Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije i udovice inženjera Svetozara Mašina, i koja je bila starija od njega 12 godina i nije bila plemićkog porekla, što je bilo poželjno za kraljicu. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, takođe nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa spoljnim svetom zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana.
Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine.
Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.
Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austro-Ugarskoj. Na to je oštro protestvovao ruski ministar inostranih poslova grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru.
Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginule je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukunut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Iza toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je kralj novim državnim udarom vratio stari Ustav iz 1901. godine. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju.

Zavera

Mladi oficiri su revoltirali zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, koga je ona htela napraviti prestolonaslednikom. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebali biti ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade, koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojini putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna, kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austro Ugarska ne namerava isticati kandidaturu ni jednog od svojih prinčeva, jer je znala očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu koga od svojih prinčeva.
Međutim saznalo se da kandidatura Petra ****đorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslan u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i, oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo naterati na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje, i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog Pevačkog Društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samome dvoru u noći između 28. i 29. maja.

Ubistva


Scena ubistva kraljevskog para kako su je videle Rumunske novine 1904. godine


Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu. U 0:45, kapetan Dragutin Dimitrijević komandovao je polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu 12. puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz 11. puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morala prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković, potonji jugoslovenski premijer, je u tačno 2 sata otvorio zaverenicima dvorska vrata. Traženje kraljevskog para je bezuspešno trajalo blizu dva sata. Za to vreme poginuli su kapetan Jovan Miljković, kraljev ordonans i pukovnik Mihajlo Naumović, ađutant, koji je bio upućen u zaveru. Vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman "La trahison", okrenut na 80. strani. . Apis je zapazio kako neko beži niz stepenice u dvorište. i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao je za njim, ali ga je dole sačekao jedan gardist i teško ga ranio sa tri metka u grudi.
Nervozni zbog neuspele potrage, skorim svitanjem i nestankom poručnika Dimitrijevića, koji je ranjen ležao u suterenu Dvora, zaverenici su smatrali da je zavera propala. Zato su naredili prvom kraljevom ađutantu, generalu Lazi Petroviću, koji je zarobljen čim su zaverenici ušli u dvor, da im u roku od deset minuta kaže gde su kralj i kraljica, inače će biti ubijen. On je mirno čekao, da istekne taj rok. Kad su u tome, tražeći, naišli ponovo u kraljevsku spavaću sobu, konjički poručnik Velimir Vemić opazio je u zidu jedno udubljenje kao za ključ od tajnih vrata. Kralj i kraljica bili su tu sakriveni. I tek pošto su se, na poziv da izađu, oni pojavili, artiljerijski kapetan Mihajlo Ristić Uča (poznat u četničkoj akciji pod imenom Đervinac) je ispalio na njih sve metke iz svoga revolvera, za njim Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Kralj je pao mrtav još od prvog metka. Odmah zatim ubijen je i general Laza Petrović. Tela kralja i kraljice su bačena preko prozora. Iste noći ubijena su kraljičina braća Nikodije i Nikola Ljunjevice od vojnika, kojima je komandirao potporučnik Vojislav Tankosić; predsednik vlade đeneral Cincar-Marković i ministar vojni đeneral Milovan Pavlović ubijeni su kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velja Todorović, koji je isto tako trebao biti ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922.
Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra ****đorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala je Petra ****đorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.

Posledice

U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, budući vojvoda Živojin Mišić je 1904. penzionisan.
Reagujući na atentat Rusija i Austro-Ugarska su izrazili najoštriji protest zbog "mučkog ubistva". Velika Britanija i Holandija su povukli svoje ambasadore iz Srbije, efektivno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz adekvatne premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za njihov zločin.
Svetska štampa je u glavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa (Gardijan) pisala da su ovakvim ponašanjem Srbi "pokazali da su gori od Arnauta". Ni ostali u glavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira.
Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se konfrontira sa "Crnom rukom", koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljnoj politici, između Srbije se vodio Carinski rat ili "Rat svinja", iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi Crne ruke će snabneti oružjem članove organizacije Mlada Bosna, koji će 28. juna 1914. izvršiti atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što će Austro-Ugarska iskoristiti kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra ****đorđevića.

Samuilo

http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1




Car Samuilo


Samuilo je, po istoričarima iz Srbije i Makedonije, bio slovenski makedonski car koji je na području današnje Makedonije, Srbije (osim Banata i Bačke), Crne Gore (osim Primorja), Albanije, rumunske Dobrudže, severne Bugarske i severne Grčke (pogledati kartu ispod), od 976. do 1014. godine stvorio veliku državu znanu kao u srpskoj istoriji kao Makedonsko ili Samuilovo carstvo. Prisvojio je za sebe titulu cara Bugarske, i uzdigao je Ohridsku arhiepiskopiju na rang patrijaršije. Po istoričarima iz Bugarske, čije su gledište prihvatili istoričari u svetu, Samuilo je jednostavno bio bugarski car, koji je samo "pomerio bugarsko carstvo na zapad". Ovaj spor će biti predstavljen kasnije.
//
Poreklo

• Prema nekim autorima (S. Pirivatrić i dr.) njegov otac komit Nikola bio je bugarski upravnik oblasti Devol (danas u Albaniji i Makedoniji).
• Prema drugim (Taškovski i dr.) njegov otac bio je brsjački knez Nikola koji je bio vazal bugarskog cara Simeona, a potom nakon što je car Jovan Cimiskije 971. godine osvojio Bugarsku, vizantijski vazal.
• Treći tvrde da je Nikola bio upravnik Sredeca (dn. Sofija).
• U svakom slučaju, većina istoričara se slaže da je Samuilova majka bila Jermenka.

Ustanak komitopula

Samuilovo carstvo 996. godine, prema D.Rizovu (Die Bulgaren in ihren historischen, etnographishen und politischen Grenzen, Berlin 1917, p. 14)


Vizantinci su nakon osvajanja bugarskog carstva, 971. godine, zaveli okrutnu upravu u Makedoniji zbog čega je 976. godine buknuo ustanak protiv Vizantije. Na čelu ustanka našla su se četiri sina vojvode-komite Nikole tzv. komitopuli: David, Aron, Mojsije i Samuilo. Tokom pobune u borbi su poginuli David i Mojsije, dok su Aron i Samuilo uspeli da proteraju Vizantince iz Makedonije. Među braćom je došlo do neslaganja oko nastavka delovanja jer je Aron bio za postizanje sporazuma sa carem Vasilijem II, dok je Samuilo bio za nezavisnost države, koje se okončalo Aronovom smrću po Samuilovoj naredbi.

Samuilovo carstvo
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=12802 &postcount=41

Samuilo je krenuo da proširuje svoje zemlje koristeći se unutrašnjim sukobima u Vizantiji i njenom zauzetošću na drugim stranama. Njegovoj državi pripojeni su: Epir,Tesalija, Duklja, Raška, Bosna, Travunija, Srem, Albanija i Podunavska Bugarska. Samuilo se nakon toga proglasio za cara pozivajući se na titulu Simeona Velikog, uzdigao je Ohridsku arhiepiskopiju na rang patrijaršije, a prestonicu iz Prespe premestio u Ohrid. Prilikom zauzimanja Duklje zarobljava Jovana Vladimira, ali ga vrlo brzo vraća na dukljanski presto kao muža svoje ćerke Kosare i svog zeta. Vizantijski pokušaj da ga zaustavi 996. godine okončao se porazom kod Soluna, posle čega se Samuilo još više osnažuje i 997. godine prodire do Korinta i Peloponeza.

Pad Samuilovog carstva


Venčanje Miroslave (ćerka Samuila) i Ašoka. Minijatura, XIII - XIV vek.


Samuilo 1001. godine pokreće ofanzivu ka Adrijanopolju i Carigradu, ali u taj sukob okončava 1004. godine njegovim porazom, mada su njegove trupe preko Filipolja stigle do Adrijanopolja. Posledica toga je vizantijsko zauzimanje skoro polovine njegove zemlje. Konačni udarac desio se na planini Belasici, u blizini Strumice, 1014. godine u kojoj je vizantijska vojska, pod komandom cara Vasilija II do nogu potukla Samuilove trupe. Zarobljenici,njih oko 14.000, je po carevoj naredbi oslepljeno, dok je svakom stotom ili hiljaditom ostavljeno po jedno oko da bi mogao da vodi ostale. Zbog ove surovosti car Vasilije II je dobio nadimak Bugaroubica. Kada je Samuilo video svoju okovanu i oslepljenu vojsku umro je na mestu od srčane kapi. Brzo nakon ovoga Samuilova država je propala usled dinastičkih trvenja među njegovim naslednicima.

• Samuilo je poznat i po nadgrobnoj ploči svojih roditelja (Samuilov natpis iz 993. godine), koja spada u jedan od najstarijih sačuvanih slovenskih natpisa.

Makedonsko ili bugarsko carstvo?

• U istorijama na Balkanu postoji sukob oko Samuilove etničke pripadnosti, odnosno oko toga da li je njegovo carstvo treba nazivati makedonskim ili bugarskim.

• Bugarski naučnici svoju tezu temelje na činjenicama da se Samuilo proglasio za cara i nastavljača tradicija Simeona Velikog, kao i na činjenici da je Vasilije II dobio nadimak Bugaroubica. Osim toga u korist ove teze je i činjenica da je sam Samuilov nećak, car Jovan Vladislav u Bitoljskom natpisu izjavio da je samodržac Bugarski, car Bugara, bugarskog roda. Ovu tezu,takođe zagovara i određeni broj svetskih istoričara (Srđan Pirivatrić i drugi).

• S druge strane treba imati u vidu da ste se za neku titulu u Srednjem veku morali pozivati na stare tradicije ili na neka osvajanja, što je u ovom slučaju bila Simeonova (čiji je vazal Samuilov otac bio) carski venac. Kasnije je za cara, nastavljača Samuilovih tradicija, proglašen Konstantin Bodin prilikom pobune 1072. godine koja izbija pod vođstvom Đorđa Vojteha.
• Primera radi car Dušan se proglasio za cara (nastavljača vizantijskih tradicija) kada je zauzeo treći grad po snazi u Vizantiji Ser, a Solun (koji je bio drugi po snazi posle Carigrada) držao pod opsadom, pritom držeći Epir, Tesaliju i južnu Trakiju.

• Vasilije II nazvan je Bugaroubica jer se Samuilo proglasio za bugarskog cara, dok je termin Makedonac tek mnogo kasnije počinje koristiti za taj deo balkanskih Slovena. Treba imati u vidu da Grci i dan danas ne koriste taj termin.

• Srpska istoriografija, opet, redovno navodi Samuilovo carstvo kao Carstvo Makedonskih Slovena, i proučava je zajedno sa drugim srpskim zemljama Srednjega veka: Raškom, Zetom, Travunijom, Zahumljem, Paganijom, Bosnom, Dubrovnikom i Srpskom Despotovinom u današnjoj Vojvodini, što bi trebalo da implicira suštinski srpski karakter Makedonaca. (Vladimir Ćorović, Istorija Srba).