Istorija Gradova-Beograd

BEOGRAD POD BEOGRADOM (9)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Lavirint ispod stanice
11. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

U BEOGRADU postoji još mnogo podzemnih hodnika koji su građeni tako da budu tajna. Takva im je bila i prvobitna namena, a i sada, kada su postali manje važni ili beznačajni, ostali su isto tako tajnoviti kao što su bili i onda, kada su nešto trebalo da znače.
U Resavskoj ulici, kod broja 38, nalazi se i danas neobično lepa zgrada, čiji veliki luk, na šest pravilno raspoređenih ulaza, govori o tome da je bila nekome i nečemu posebno namenjena. Ovo zdanje napravljeno je pre Drugog svetskog rata, i to od novca ondašnje Mornaričke uprave, a bilo je namenjeno za stanovanje najviših oficira onog doba. Zgrada je i danas izuzetno očuvana, pa zato i sada odaje sjaj vremena kada se gradilo sa velikom stilom.
Ispod nje, već u skladu sa vremenom u kome je zgrada nastala, postojali su podzemni hodnici, koji su vodili ka današnjoj zgradi Generalštaba, srušenoj u bombardovanju 1999. godine.
Ruku na srce, hodnici su tada, u vreme kad su stvoreni, vodili ka drugim zdanjima na istom mestu, ali imali su istu, konspirativnu namenu. Tada nije bilo načina za hitnu evakuaciju važnih ljudi helikopterima ili nekim sličnim prevozom koji bi bio dovoljno munjevit, kao što su to mogli da budu tajni hodnici, baš ovako zamišljeni.
Danas je taj deo ispresecan zidovima koji su naprasno **nastali** baš na ovom mestu posle Drugog svetskog rata, pa tako ni ovaj prostor nije više celovit, niti dovoljno dostupan radoznalom istraživaču. Ostao je **u amanet** stanovnicima ove zgrade, ali sada samo kao podrumski prostor, koji će radoznalije među njima da podseća na tajanstvenu ulogu koju je nekada imao, a u dečjoj mašti će da budi dovoljno prostora za imaginaciju šta je sve baš tu, za vreme rata i posle njega, moglo da se dešava.

KUDA VODI TUNEL
TEK nekoliko stotina metara niže, u pravcu prema zgradi beogradske Železničke stanice, nalazi se još jedno zdanje na koje su Nemci mnogo računali tokom okupacije. To je današnja zgrada ŽTP na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice, u kojoj se tokom rata nalazila jedna od brojnih nemačkih vojnih komandi.
U vreme borbi za oslobođenje grada od fašističkih vojnih formacija, ostalo je zapamćeno da su Rusi i partizani upravo pred ovom zgradom, baš kao i u samoj Nemanjinoj ulici, imali ogromne gubitke. Otpor je bio snažan, žrtve mnogobrojne, a zastoj u planiranim operacijama očigledan. Nemci su se vrlo srčano borili, jer su znali da ih u protivnom ne čeka ništa dobro. I danas dovoljno radoznao prolaznik lako može da vidi kako je sama zgrada **prošarana** ostacima kuršuma, koji su nevešto, posle rata, samo zabašureni slojem glet-mase, tako različitim od boje fasade same zgrade. Okrugle fleke, pogotovo oko svakog ulaza u zgradu, samo potvrđuju da su se ovde vodile borbe koje ni napadačima ni braniocima nisu obećavale lako okončanje sukoba u kome su se našli.
Zaprepašćenje je bilo veliko kada je pucnjava najzad prestala, oslobodioci ušli u zgradu, i tamo nisu zatekli nikoga!
Nemci su uspeli nekako da pobegnu, ali ovima nije nikako bilo jasno kuda, na koju stranu. Doduše, i zgrada je velika pa im je mnogo vremena odnelo pažnjivo pretraživanje ostalih praznih prostorija, ali na kraju Nemaca nigde nije bilo.
A njihovi vojnici, ispostavilo se kasnije, izašli su u okolini Železničke stanice, odakle su nastavili dalje povlačenje. Jer, ispod ove dve važne zgrade postoji tunel, kojih ih povezuje, i koji su Nemci prvo držali u najstrožoj tajnosti, da bi ga posle, na kraju rata i iskoristili.

TVRĐAVA POD ZEMLJOM
CEO potez od Nemanjine ulice do Železničke stanice, ostalo je u sećanju svedoka, predstavljao je jedan od najkrvavijih gradskih frontova za vreme oslobađanja Beograda oktobra 1944. godine. Tu je bila možda najveća koncentracija važnih nemačkih uporišta, i baš zato je sve bilo obezbeđeno, kako podzemnim tunelima, tako i niskim bunkerskim punktovima, koji su pretili potencijalnom napadaču gotovo ispred svake od zgrada u ovoj ulici.
Stariji Beograđani pamte da tom ulicom nije mogla ni **muva da proleti** i da je tu, posle bitke, ostalo mnogo olupina ruskih tenkova, jer je i pre početka samih operacija jedino oklopna jedinica mogla da se nada da će probiti ovakvu odbranu.
Ali, isto tako se sećaju da su u danima posle oslobađenja ovakvi ulazi još dugo bili vidljivi. Građeni su da budu iste one sigurnosti i čvrstine, kao i podzemni objekti koje smo sretali na Čukarici, ili na drugoj strani grada, duž Zvezdarske šume, dakle na mestima koja su bila od suštinske važnosti za kontrolu prilaza gradu.
I ovi bunkeri bili su, verovatno, povezani spletom podzemnih prolaza, koji su posadi davali osećaj dodatne sigurnosti, ali i veliku manevarsku moć, pošto bi u toku borbe mogli brzo da se premeste sa jednog mesta na drugo. Najzad, mnogo je korisniji onaj vojnik koji nije uplašen pred mogućnošću da će se naći u bezizlaznoj situaciji, a ovakve podzemne podobnosti su umnogome pomogle Nemcima da se baš tako osećaju. Odstupnica je postojala, i oni su znali za nju.

ZABORAVLJENI PROJEKTILI
OBNAVLJANJA beogradskih saobraćajnica neretko donose graditeljima čudnovate susrete sa prošlošću. Jedan od njih bio je tokom rekonstrukcije Ulice Tadeuša Košćuška, kada je ispod stare kaldrme, koju je najzad trebalo da nasledi asfaltna podloga, pronađena nemačka bomba iz šestoaprilskog bombardovanja 1941. godine.
Ugnezdila se na oko 20 santimetara ispod ulice kojom su svakodnevno prolazila bezbrojna vozila uključujući i teške kamione. Čudo, ili čista sreća, hteli su da paklena naprava ne eksplodira tokom svih tih godina.
Iz neobičnih sećanja direktora Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva Čedomira Janića, pominjemo ono kada su kopajući temelje za kuću u Ulici Orlovića Pavla meštani pozvali stručnjake, budući da su pronašli neku čudnu granatu. Kasnije se ispostavilo da je tamo, na pola puta između Crvenog krsta i Slavije, ležala 80 godina, puna eksploziva, još iz Prvog svetskog rata.

BEOGRAD POD BEOGRADOM (10)
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Kule ispod grada
12. oktobar 2002


Piše: Zoran Nikolić

BEOGRAD ima bezbroj hodnika pod zemljom, koji spajaju jedan sa drugim delove grada, ili su doboko zavučeni u podzemlje, a saznanje o njima i o pravcima kojima se prostiru mnogim žiteljima ovog grada predstavljalo bi potpunu senzaciju. Pogotovo onima koji svakodnevno koračaju njihovim trasama ili neposredno pored njih, a da u njima ne postoji ni slutnja da je tako.
Tako, samo nekoliko stotina metara iznad Šumarskog fakulteta u Beogradu, u Ulici kneza Višeslava danas postoji niz višespratnica koje ni po čemu ne odaju nekadašnju vojnu važnost ove kote.
U vreme dok je trajao Drugi svetski rat, tu je napravljeno nekoliko neobično važnih podzemnih objekata, koji su Nemcima ulivali sigurnost, ali ne bez razloga, jer su sa tog mesta mogli da kontrolišu veliki deo tada važnih strateških prilaza gradu.

SILAZAK I - MRAK
DANAS mnogi prolaze tim predelom ne znajući šta krije. I zaista, samo običan metalni poklopac na vrhu ulaznog dela i ne obećava da skriva nešto mnogo značajnije od običnog ulaza u kanalizacionu ili vodovodnu mrežu. Možda pažnju privlači jedino metalna kupola, koja se nalazi na blagom uzvišenju, oko dva metra udaljena od šahta, ali ona je danas samo mesto gde se dokoni prolaznik nasloni kada vezuje pertlu, ili se deca baš tu zaigraju, udarajući u metalni obod koji interesantno odzvanja. Sada niko i ne sluti da je baš to bilo smrtonosno mitraljesko gnezdo. To je livena gvozdena puškarnica, sa očuvanim izgledom iz tog vremena, koju je, doduše, počeo da prekriva sloj mahovine, pa je tako nenamerno ostala zabašurena.
Kada se podigne poklopac šahta, otvara se mračan tunel u koji smo se spustili merdevinama ukopanim u beton, oko tri metra u dubinu, i tu se tek vidi umešnost nemačkih graditelja, koji su ovaj prostor vrlo spretno projektovali. Odmah po silasku, niz desetak prečaga koje su ugrađene u zid, ulazi se u hodnik, kojem prethodi dvadesetak stepenika.
Tu se nazire i drugi, rezervni izlaz, sasvim logičan kada se radi ratni podzemni objekat. Uz podzemne prolaze, kojima smo nastavili put, i koji su dugački više od 400 metara, nalaze se minijaturni kanali, čiji zadatak je bio da sprovode vodu u slivnike. To je bila ona voda za koju se očekivalo da bi lako mogla da nastane u podzemlju zbog kondenzacije koju nužno izaziva boravak velikog broja ljudi. Očigledno je da su projektanti o svemu mislili.
Hodnici su spajali delove ove podzemne instalacije sa posebno namenjenim delom za posadu, o čijem se smeštaju takođe posebno vodilo računa. U proširenom delu čekali su ih posebni, rasklapajući kreveti, obešeni o zidove. Oni su se lako podizali i spuštali, otvarajući na taj način dodatni prostor, ukoliko bi bio neophodan. Na izlazu ka površini nalazile su se i po dve topovske i mitraljeske kule, do kojih se prilazilo sa lakoćom, u šta smo se i sami brzo uverili, penjući se ostacima zarđalih, ali i danas jakih metalnih merdevina. Sada su otvori koji su nekada činili topovska gnezda zatrpani kamenom i zapušeni, iako bi možda i sada možda mogli da imaju neku drugačiju svrhu osim da zjape zaboravljeni u mraku.
KOPIJA UTVRĐENJA
CEO ovaj sistem podzemnih hodnika iz Drugog svetskog rata možda nam ne bi privlačio toliku pažnju, da nismo znali da ima **blizanca**, kojeg su Nemci napravili sa istom namenom da kontrolišu važne strateške prilaze Savi. I to pored najelitnijeg čukaričkog stambenog kompleksa, kao i uz sam stadion fudbalskog kluba koji nosi ime ovog dela grada. Sa tom razlikom što u vreme kada je ovaj podzemni bunker bio rađen, verovatno niko nije ni slutio da će beogradska varoš na ovom mestu imati toliko velike i važne stambene zgrade.
Tako je ispod stadiona fudbalskog kluba **Čukarički** po svemu sudeći, ostao deo gotovo istog spleta hodnika koji su povezivali važne nemačke podzemne instalacije. Ulazi u ova mesta kojima se sigurno služio Vermaht, nalaze se tik uz košarkaški teren, neposredno uz fudbalski stadion. Radoznalac će ih lako pronaći, a kada bi posmatrač danas pogledao u pravcu Save, zamišljajući da nema novih zgrada koje su nastale znatno posle Drugog svetskog rata, lako bi zaključio da je ovo mesto bilo strateški izvanredno i da je bilo izuzetno umešno izabrano za poziciju odakle bi se sa lakoćom kontrolisao svako ko pokuša rekom da priđe utvrđenom gradu.

NEDIĆEVO SKLONIŠTE
ĐENERAL Milan Nedić je u sumrak istog rata zapovedio izgradnju velikog skloništa za potrebe stanovnika ovog dela grada, i radovi su bili završeni u roku. Moćno podzemno sklonište bilo je veliko nekoliko stotina kvadratnih metara, i dovoljno bezbedno za ondašnje stanovike ovog dela grada.
Međutim, devedesetih godina prošlog veka, rešeno je da se u ime novih ideja u oblikovanju prestonce, gradske vlasti odreknu ovog podzemnog prostora. Tako je ogromno sklonište jednostavno zazidano, bez obzira na proteste viđenijih urbanista, koji su imali bezbroj ideja kako sklonište sačuvati.

(KRAJ)

Ratovi za Beograd u 17. veku
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1



Tokom 17. i 18. veka vođeno je više tursko-nemačkih ratova i bitaka za prevlast nad Beogradom.



Kalovački mir

Turska vojska je krajem 17. veka doživela nekoliko velikih neuspeha u ratovima koje je vodila sa Austrijom, što je dovelo do gubitka političke moći, naročito posle neuspeha u osvajanju Beča 1683. godine. Posle bitke kod Sente 1697., u kojoj je poginuo i sam veliki vezir, sklopljen je mir u Karlovcima, januara 1699. Turci su zadržali Banat i južni deo Srbije, a Austrija je dobila severni Srem, Slavoniju i delove Južne Ugarske.



Bitka pod Beogradom

Ne zadovoljna svojim položajem, Turska je ubrzo nakon Karlovačkog mira odlučila da zarati sa hrišćanskim zemljama, Austrijom i Venecijom. U ovom ratu najčuvenija je bila bitka pod Beogradom. Austrija je pobedom povratila Beograd 16. avgusta 1717. To je bila najveća bitka toga vremena, i po brojnosti i po prisustvu velikih imena - na austrijskoj strani veliki broj poznatih generala i prinčeva iz svih vladarskih dvorova Evrope. Ličnim junaštvom i vojničkom mudrošću i ovde se istakao Eugen Savojski. Njegova vojska imala je 110 000 vojnika. Turska vojska imala je 200 000 vojnika - sam Mustafa paša, komandant beogradske tvrđave imao je 30 000 svojih boraca, dok je janjičara bilo 20 000. Savojski je, protivno dotadašnjoj vojnoj taktici, prebacio vojsku preko Dunava, a ne preko Save, kao što je turska vojna komanda očekivala i shodno tome izvršila potrebne pripreme. Austrijska vojska imala je mnogo veću slobodu kretanja Dunavom. Izgrađene su dvostruke odbrambene linije, kontravalaciona (prema Tvrđavi) i cirkumvalaciona linija (prema vojsci koja se približavala spolja). Turska vojna komanda je odlagala početak bitke nastojeći da što više iscrpi protivničku vojsku, u čemu je i uspela - smanjivanje zaliha hrane uslovilo je bolest koja je desetkovala vojnike. Mudrost Eugena Savojskog pokazala se u munjevitom prilagođavanju situaciji- odlučio je da sazove sve svoje generale 15. avgusta i da napadne tursku vojsku već sutradan; bojeći se izdaje, odluku nije saopštio generalima sve do večeri. Ovaj potez doveo je do velike pobede. Između 9 i 10 sati pre podne, 16. avgusta 1717. dobijena je velika bitka pod Beogradom.



Požarevački mir

Već 1718. godine u Požarevcu je između Austrije i Turske sklopljen mir, koji je trajao do 1740. godine kada se novi austrijsko-turski rat završio nepovoljno po Austriju. U oktobru 1720. upravu nad Beogradom preuzeo je Aleksandar fon Vintenberg koji se istakao u ovoj bitci. Ubrzo se pristupilo izradi planova za preuređenje grada, pa su ponovo utvrđeni i gornji i donji grad. Radovi su trajali od 1723. do 1736. Mnogobrojni planovi i izveštaji iz ovog perioda čuvaju se u bečkom Ratnom arhivu. Do danas se na Kalemegdanu sačuvala kapija Karla šestog, rimski bunar, delovi tvrđave. Promenjen je i način života Beograda, kako stvaranjem trgovačkog staleža, tako i planskim demografskim promenama - rimokatoličkom stanovništvu davane su privilegije sa ciljem da se broj nemačkih doseljenika poveća. Posle novog trogodišnjeg rata i austrijskih gubitaka, naročito u bitci kod Grocke, 23. jula 1739. godine, sklopljen je novi mir - Beogradski mir,
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=12557 &postcount=24
kojim je Austrija izgubila sve što je stekla Požarevačkim mirom. Izgubila je celu Srbiju i Beograd koji je vraćen pod tursku vlast. Odredbe ovog Mira nalagale su Austriji da u starom gradu sruši sve delove utvrđenja koje je podigla. Hrišćanske crkve su ponovo pretvorene u džamije, a stanovništvo je počelo da se iseljava.

Beogradski mir
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1

Beogradski mir zaključen je 18. septembra 1739. između Austrije i Turske posle austrijsko-turskog rata 1737-1739. Odredbama mira Austrija je potisnuta sa Balkanskog poluostrva. Beograd i Šabac sa celom Srbijom do Save i Dunava, Vlaška sa Oršavom i delovi Bosne dobijeni Požarevačkim mirom 1718. vraćeni su Turskoj. Austrija je zadržala Temišvarski Banat ali je morala porušiti i evakuisati sve tvrđave koje je sagradila tokom okupacije ali i tvrđave uz Dunav prema Turskoj. Odredbama mira obostrano su se morali amnestija amnestirati učesnici u ratu, pustiti zarobljenici na slobodu, garantovati nepovredivost granica, zabranjeno je prihvatanje prebeglica (hajduka) i povreda teritorije. Regulisan je promet Dunavom i Savom, i zagarantovana sloboda trgovine.

Pozdrav rami lepo je sve ovo sto unosis na forum.Jedna molba ako imas nesto o gradu kupiniku i njegovoj okolini tojest sve od sirmijuma do singiduma uz levu obalu save srem

citat od rade-bec1

Pozdrav rami lepo je sve ovo sto unosis na forum.Jedna molba ako imas nesto o gradu kupiniku i njegovoj okolini tojest sve od sirmijuma do singiduma uz levu obalu save srem

pozzdrav radeZahvaljujem se na pohvali,veliku zaslugu za ovo ima i dragan jer je on temu zapoceo.
Videcu sta mogu da nadjem pa da ubacim.

Rami prijatelju hvala unapred a i za Dragana pohvale.Ali ti si mi zapao za oko el najvise pises aa ja uzivam da citam samo tako nastavi sve naj naj....

Zoran Nikolić

GRK ISKOPAO TOŠIN BUNAR
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Zemun je grad prepun zaboravljenog podzemnog blaga. Kroz njega su se smenjivali različiti vlastodršci i civilizacije, ali je imao sreću da ne bude toliko često do temelja razaran, kao što je to bio slučaj sa Beogradom.
Zato su mnoge istorijske blagodeti u ovoj varoši, ipak bolje, sačuvane od onih sa druge strane reke.
Međutim, neka od zemunskih znamenja, koja su dugo bila marljivo čuvana, kasnije su nestala zarad čiste nemarnosti. Ovo je priča o takvoj istorijskoj zanimljivosti i zabeleška o jednoj od najdužih zemunskih ulica...
Čudno snoviđenje
Današnje, mlađe generacije, uglavnom ne znaju da su u pravoslavnoj istoriji Zemuna veliku ulogu odigrali Grci. Oni su ovde ugradili i delove svoje kulture, zajedno sa Srbima su ulagali u izgradnju crkava, pa su i njihovi "potpisi" na starinama ovog grada značajni.
Mnogi Grci su, naime, i sami bili izloženi turskom zulumu, pa su spas za sebe i svoje porodice potražili bežeći ka centralnoj Evropi.Prelazeći preko Save, u Zemunu su prvi put nalazili hrišćanski mir, koji ih je i tu zadržao. Budući da su bili manjinsko stanovništvo, mnogi od njih su podlegli asimilaciji: nešto sklapanjem brakova sa Srbima, ili prosto uzimanjem srpskih imena.
Jedan od takvih Grka bio je trgovac Teodoros Apostolos. On je ime promenio u srpsko, pa je ostao zapamćen kao Toša Apostolović. Veoma vičan trgovačkom zanatu, za života je stekao poveliko bogatstvo. Međutim, nije imao sreće sa zdravljem. Mučio je gadne muke sa očima, i ma kakve lekare tražio i koliko novca nudio da se izleči, spasa mu, očigledno nije bilo: slepilo je pretilo da ga potpuno savlada.
Predanje, koje i danas često zaintrigira stanovnike ovog dela Zemuna, govori da je Toša imao veoma neobično snoviđenje koje mu je, najzad, omogućilo da povrati vid.
Kako priča kaže, Toša je usnio san u kome mu se prikazalo kako bi trebalo da se popne na vrh Bežanijske kose i odatle zakotrlja nizbrdo najveće bure koje može da nađe. E, tu se, govorilo je snoviđenje o kome je Toša kasnije mnogo pričao, nalazi vodotok, duboko pod zemljom. Gde se bure zaustavi, znači treba da iskopa bunar i umiva se vodom iz njega, ne bi li njegovim mukama došao kraj.
Nemajući bolji izbor, Toša, tako i uradi. Poznato je da oboleli ljudi traže svaki spas, ne birajući da li je objašnjenje previše logično ili ne. I, gle čuda, navodno beše progledao!
Gde se krije?
I ovaj bunar je, koji po njemu i dobi ime, još dugo postojao. Da Grk ne padne potpuno u zaborav služi današnji naziv ulice koja se nalazi pored nekadašnje građevine, ali mnogi ne znaju ni odakle joj ime, a ponajmanje ko je Toša.
Interesantno je to da stariji Zemunci pamte kako bunar nije nimalo zanemarljiva građevina, kao i to da su se tu dugo organizovali prvomajski uranci i okupljanja mladeži.
Navodno je tek posle Drugog svetskog rata zatrpan, jer su oni koji su dolazili zaključili da im više nije potreban. Jer, to je bilo vreme kada se Novi Beograd širio, pa je u blizini bunara planiran i Studentski grad, a granični deo između stare zemunske periferije i novog betonskog novobeogradskog dela grada nije trpeo "arhaizam" kao što je bio "običan" bunar.
Tako se stari Zemun oprostio od još jedne neobične građevine, odnosno izvora u čiju lekovitost danas više ne možemo da se uverimo. Ostaje da verujemo predanju i sećanju na Tošu Apostolovića, naturalizovanog Grka.

Zoran Nikolić

ASFALT IZNAD PODZEMNOG SVETA
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1


Ma koliko to neobično zvučalo Beograđanima, pogotovo onim mlađim, u srpskoj prestonici ima znatno više sahranjenih nego što danas ima nas koji hodamo pločnicima ovog grada. Tu počivaju ljudi najrazličitijeg porekla i nacionalnosti, pa izgleda da je tokom istorije ovaj grad bio neobična vrsta vagabunda. Lutalica, osuđena da ostane na svom mestu, a da svi dolaze k njoj. I da, tako bezbrojni, tu i ostanu.
Sada je izlišno pominjati kako je najveći broj tih grobova do današnjeg dana nije mogao da bude sačuvan. Humke su davno prekopane, a pepeo je otišao pepelu...
Od Rimljana do Srba
Groblja nekadašnjih Beograđana prostirala su se od samog Kalemegdana pa duž centralnih delova grada, na skoro svakom mestu današnjeg urbanog jezgra. Tako je jedna od rimskih nekropola, stara oko dva milenijuma, bila u ulici Tadeuša Košćuškog, a još jedna, znatno veća, prostirala se od sadašnjeg Trga Republike duž padina Dorćola. Večna konačišta onog doba nisu bila nalik današnjim, komunalnim grobljima, već su često bila postavljena pored puteva, baš kao što se to dešavalo znatno kasnije sa našim krajputašima, koji, ipak, nisu bili nadgrobna obeležja, već samo sećanja na one koji su sahranjeni na nekom drugom mestu.
Tako se i danas može naići na rimske grobove u Beogradu. Oni su se prostirali blizu današnje Knez Mihajlove i Vasine ulice, pa dalje ka prostoru gde se Terazijski tunel završava pored Nušićeve ulice, a zatim paralelno sa Bulevarom kralja Aleksandra sve do Malog Mokrog Luga. Najveća koncentracija rimskih grobova bila je uz sam Bulevar, a pogotovo u delu od današnje Savezne skupštine do Pravnog fakulteta. Interesantno je i to da su rimske nekropole pronađene i tokom radova u Palmotićevoj ulici, a bezmalo svako ko je želeo da proširi podrum ili da izgradi nove temelje za stambenu zgradu u ulici Majke Jevrosime, nezaobilazno je nailazio na - sarkofage.
Nama je posebno značilo druženje sa gospodinom Aleksandrom Vlaškalinom, koji živi u Siminoj ulici u Beogradu. Naime, osim toga što je ovaj dobronamerni starac potomak neobično važnog čoveka srpske istorije - Lazara Pačua, ispod današnjeg zdanja u kojem on živi i sada postoji nadgrobna ploča - rimskog centuriona.
Štaviše, Vlaškalinovi prijatelji u šali kažu kako se ovaj uredno javi Rimljaninu svako veče pred spavanje, iako je centurion već odavno usnio svoj san. Vlaškalin je svojevremeno doveo arheologe u podrum svoje kuće i oni su nedvosmisleno potvrdili kako je grob autentičan. Sada večno sniva pod gradom ispod koga, kao i on, počiva bezbroj bojovnika koji su se borili za moć nad Beogradom.
Gde spavaju ostali
Jedno od najvažnijih turskih grobalja nalazilo se na mestu današnjeg Studentskog trga, ali i oko svake od đžamija kojih je, tokom istorije u Beogradu bilo više od 70. Tako je na mestu današnje kafane "Proleće" takođe nekada bila đžamija, turski mezari su se prostirali od današnjeg zdanja Srpske akademije nauka sve do hotela "Palas".
Tokom 17. veka najveća đžamija nalazila se upravo na mestu današnje Savezne skupštine, zvala se Batal džamija i oko nje nalazilo se najveće tursko groblje onog doba u Beogradu. Prostirala se od današnjeg ulaza u Bulevar kralja Aleksandra pa sve do Doma sindikata.
Preko puta ovog mesta, tokom austrijske vlasti u Beogradu u 18. veku, nalazila se važna zgrada koju su ondašnji Beograđani zvali nemačkom vojnom bolnicom. Interesantno je da se pored nje nalazilo - šta bi drugo nego groblje, ali ovog puta onih koji su u našu prestonicu doneseni germanskim vetrovima i ambicijama.
Tako će Beograđani ovih dana, radi podzemne garaže koju će dobiti ispred sadašnje zgrade Gradske vlade, imati priliku da prisustvuju i raskopavanju starih grobalja koja su bila sastavni deo nekadašnje periferije, a današnjeg centra grada. Ali, u ovom delu se donedavno nalazila i jedna od najstarijih kafana u Beogradu - "Tri lista duvana", pa je bilo neophodno da je srušimo kako bi je danas nasledio - parking. Beograd je, ponekada, grad apsurda.
Samo je neizbežnost izvesna
Staro groblje nalazilo se na Tašmajdanu i ono ni do danas nije potpuno iseljeno, dok je starije srpsko groblje bilo u okolini današnje ulice Maršala Birjuzova na Zelenom vencu. Staro tašmajdansko groblje bilo je sazdano tako da u delu bližem Takovskoj ulici počivaju katolici i protestanti, dok su centralni deo, današnje tašmajansko šetalište, zauzimali Srbi. U blizini današnjeg Seizmološkog zavoda bili su sahranjivanji vojnici, samoubice i utopljenici.
Uz Lominu, kao i ulicu Narodnog fronta bili su sahranjivanji Grci, dok su iznad, gledano ka Terazijama, počivali nekadašnji beogradski Jevreji i Jermeni. Jevreji su imali groblje i u okolini Rudarsko geološkog fakulteta, dok su turski grobovi pokrivali deo koji je odatle išao ka Dunavu.
Da bi sve bilo jasnije, očuvanih grobova u Beogradu ima oko šest stotina hiljada, i to ne računajući oslobodioce Beograda iz Drugog svetskog rata, kao i bezbrojna tajna počivališta iz tog perioda, kako osvajača tako i oslobodilaca, ma sa koje strane oni bili.
Beograd ne pamti male bitke, svaka vojska koja se na njega obrušila bila je velika. U gradu je harala kuga, bilo je bezbroj bolesti, pa su pokojnici bivali sahranjivani brže bolje u masovne grobnice kojima se danas ne zna mesto.
Tako je, ma kako to naizgled morbidno zvučalo, naša varoš grad bezbroj pokojnika, o kojima malo znamo, ili iskrenije reći - uglavnom ne znamo ništa. A ostao je epitaf na jednom zemunskom grobu, koji valjano upozorava kako je samo neumitnost izvesna. Naime, pokojnik je naručio da mu na grobu stoji nadgrobni spomen sa natpisom koji upozorava prolaznike: "Tamo gde si ti, nekada sam bio ja, a ovde gde sam ja, jednom ćeš biti ti". Znate li za veću istinu?

Zoran Nikolić

LAGUMI ISPOD KOSANČIĆEVOG VENCA
http://www.vumidet.net/forum/showpost.php?p=7156& postcount=1

Kada se krene Brankovim mostom od novobeogradske strane ka starom delu grada, pred očima "puca" jedinstvena panorama Beograda, zakriljena Sabornom crkvom. Taj prizor je već dugo pojam prepoznatljivosti naše prestonice i najčešća inspiracija mnogim umetnicima, slikarima, rezbarima i fotografima koji su na sebe "uzeli" misiju da zabeleže izgled grada i tako "ukradu" od vremena trenutak njegovog postojanja i sačuvaju ga za one koji će tek biti rođeni.
Malo njih zna da podzemni prostor ispod ovog "pejzaža", od mosta pa do Kalemegdana, sakriva lagume u koje se ulazi iz ****đorđeve ulice, a koji su smešteni ispod jednog od najlepših i najromantičnijih delova grada - Kosančićevog venca.
Zaštita od ratne stihije
O njima se dugo nije govorilo ni znalo, a javnost posle Drugog svetskog rata o njima nije ni smela da bude obaveštena. To je stoga što su oni tada bili predodređeni kao mesta gde bi, u slučaju velike potrebe, bivala sklanjana i sakrivena kulturna i materijalna dobra prestonice u danima rata, odnosno potencijalno vojnih operacija, ukoliko namenska skloništa ne bi bila dovoljna. Uostalom ovi lagumi su i služili kao skloništa, doduše za stanovništvo, za vreme nemačkog i savezničkog bombardovanja Beograda 1941. i 1944. godine. Mnogi današnji Beograđani pamte te ratne dane kada su kao mališani, uz brižan nadzor roditelja odlazili tamo, tražeći spas od nemačkih "štuka" i savezničkih bombardera.
Međutim kako su godine prolazile postojalo je jasno da je ta lokacija krajnje nesretno rešenje za ovu namenu. Makar kada je reč o sklanjanju ljudstva. Jer, sloj zemlje, odnosno stenovita podloga, dakle zaštitni sloj iznad laguma postao je isuviše tanak i neotporan za savremena vojna sredstva i bombe velike prodornosti, a novu ulogu niko od potonjih gradskih vlasti nije dovoljno "doumio". I tako je do današnjih dana. Tako lagumi ostadoše tamo gde su, a sve se menjalo oko njih, osim same zapuštenosti, koja je jedino ostala trajna.
Ulazi iz ****đorđeve ulice
Iz ****đorđeve ulice postoje ulazi u 13 velikih laguma. Koliko su tu dugo, veliko je pitanje i za većinu Beograđana, mada ih oni najstariji pamte odvajkada. Nalazili su se iza zdanja koja su nekada bila ponos Beograda, kao što su hotel "Kragujevac" i dabome, nekadašnja carinarnica koju su zvali Đumrukana (po turskom "đumruk" - carina).
Svojevremeno je ovo bilo ubedljivo najvažniji, ali i najlepši deo Beograda. To je bila i trgovačka žila kucavica prestonog grada, jer je najviše robe u Beograd i iz njega bilo dopremano rekom, odnosno brodovima. Tada je drumski saobraćaj bio nerazvijen i nesiguran, a železnica još nije postojala, pa je rečni transport bio ubedljivo najvažniji.
Istovremeno, bilo je neobično važno da se pristigla roba lageruje kako se ne bi ukvarila, a u vreme kada nisu postojale hladnjače i frižideri takav zadatak nije bilo ni malo lako rešiti. Tako su kopani lagumi, veštačke pećine koje su se nalazile blizu luke da bi se u njih lakše smestila roba, a istovremeno su to bila mesta u kojima je temperatura bila stabilna i niska i leti i zimi. Da se ispod zemlje ne bi pojavila buđ i vlaga, kopani su posebni otvori za ventilaciju, pa su ove podzemne prostorije uvek bile provetrene i suve.
I danas prolaznici koji idu ka Kosančićevom vencu pored stepeništa vide male kule, za koje misle da su nekakve puškarnice ili ostaci nekadašnje tvrđave. Međutim, istina je da su to gornji otvori ventilacionih tunela, koji se spuštaju ka unutrašnjosti laguma, dvadesetak metara u dubinu.
Bačve kao garsonjere
Najveći lagum ima dva ulaza, nalazi se upravo pored bivšeg hotela i ima oko hiljadu kvadratnih metara površine. Danas je to zapušten prostor u kome se nalaze prazne bačve veličine garsonjere i bezbrojne, razbacane gajbe iz sredine prošlog veka, koje izgledaju kao da su ih zaboravili stari Rimljani, a ne neki varošani od pre pedesetak godina. Tamo je nekada poslovalo skopsko preduzeće za promet alkoholnih pića "Lazar", kome su ondašnje vlasti dale ovaj prostor na korišćenje. Zaostala burad imaju zapreminu od po deset hektolitara, a osim debelim slojem koji je stvorilo kapanje sa gornje ploče laguma, prekrivena su prašinom koja dugo ostaje na prstima kada se dodirne.
Na jednom od najvećih buradi videli smo ugraviranu 1921. godinu. kao datum kada je napravljeno. Interesantno je i to da su burad veća od ulaza u lagum, pa je jasno da su u njega unošena deo po deo, a tek onda sklapana. To je bio posao ondašnjih zanatlija koji su se zvali pinteri. Međutim, kada je skopsko preduzeće napustilo ovaj prostor burad su ostala neiskorišćena a ovaj lagum zaboravljen, sve do današnjih dana, kada smo se opet "uvukli" u njega, neprijatno iznenađeni činjenicom koliko i kako Beograd brzo zaboravlja svoje blagodeti.
Ideja o prvom metrou
Od ulaza u lagume do tadašnje luke vodio je i minijaturni železnički kolosek, kojim je prevožena roba od brodova do ovih magacina, i to vagonetima nalik onim rudarskim. To nas vraća u još jednu važnu priču vezanu za stari Beograd i prvu ideju da se u njemu stvori neka vrsta metroa.
Naime, još 1883. godine dvojica građana, po imenu Gugla i Gal, od opštine Beogradske tražili su koncesiju kako bi u praksi sproveli jednu nesvakidašnju ideju. Oni su hteli da iz ulice Kneza Mihaila do stovarišta savskog prokopaju "podzemnu železnicu za prevoz espapa i putnika i da kroz nju sprovedu i vodovod". Tako je u Beogradu na pomolu bio prvi svetski metro. U knjizi "Česme i fontane Beograda" ovo je pedantno zabeležio publicista Vladimir Bunjac, koji je napomenuo i to kako su Gugla i Gal hteli da se obezbede, pa su molili za obećanje da opština do kraja godine neće nikome drugome dati takvu koncesiju. Na sednici odbora od 14. maja 1883. godine, takvo obećanje im je bilo dato.
Ne zna se zašto se Gugla i Gal više nikada nisu javili, i zašto njihova ideja nikada nije sprovedena u delo, ali je sigurno da bi tako Beograd postao jedna od prvih svetskih prestonica sa metroom. Ta prilika je bila propuštena. I tako do dana današnjeg.