Flavije Jovian...

Ратне игре и победа у гостима
Цар Манојло осваја Земун
Изабран за византијског цара, Манојло није оклевао. Одмах је ухапсио свог старијег брата, па стрица и зета, односно, све чланове породице од којих је могао да очекује отпор. Затим је сам одредио новог патријарха чији је први задатак био да крунише новог цара. Након свечаности крунисања у Светој Софији, укинуо је све казнене мере против својих рођака. Његов положај сада је био осигуран



Чудни су путеви Господњи, могао је да размишља млади Манојло Комнин тог сунчаног августовског дана 1143. године док је са брзе византијске лађе посматрао плаветнило хоризонта нестрпљиво очекујући обрисе цариградских брегова. Још само пре годину дана био је тек најмлађи од четири одрасла сина цара Јована Ii Комнина и царице Ирине, некадашње угарске принцезе Пирошке. Али, моћна је, и страшна, рука Господња. У налету куге 1142. године за само неколико недеља умрли су наследник престола Алексије, а затим и други царев син Андроник. Следеће године цар Јован је кренуо у војни поход на исток. Током једног предаха у лову случајно се ранио у руку затрованом стрелом и од тога умро. Пре смрти он је пред читавом војском прогласио свог најмлађег сина Манојла за новог цара.


Срамотно се предадоше цару
Највећи део живота цар је провео у војним походима настављајући напоре свог оца и деде да обнови сјај и моћ Византијског царства. Ратовао је, највише, против Нормана са Сицилије и из Антиохије, као и против Турака Селџука, али је војно и политички утицао на збивања и много шире, од степа Русије до Средњег истока. Са оваквим храбрим ратником и окретним војсковођом морали су да се носе током више од три деценије велики жупани српских земаља, од Уроша Ii до Стефана Немање, као и њихови рођаци који су владали у Угарској, краљица Јелена (кћи српског жупана Уроша I), угарски бан Белош (брат краљице Јелене) и Јеленини потомци – мађарски краљеви.
Између две државе – Византије и Угарске – између два двора, током деценију и по водиће се борба на живот и смрт која ће обухватити широке области, од руских степа до јадранских вода, и чије ће средиште бити простори на Дунаву и Сави око Београда, Земуна, Браничева и данашњег Срема, као и српске земље на југу.
Средином 12. века цар Манојло наредио је да се отпочне са обновом Београдске тврђаве која је делимично лежала у рушевинама пошто је претходних деценија и у 11. веку више пута освајана и уништавана. Две деценије раније Угари су освојили град, а камен из тврђаве преносили да би саградили зидине Земуна. Ново, византијско утврђење подизано је у раздобљу од 1151. до 1165. године и налазило се на простору око данашњег споменика „Победнику” у Горњем граду на Калемегдану.
Године 1151. цар Манојло ушао је с војском у равни Срем, опколио и заузео Земун, попалио села, ухватио силно робље и послао га у Ниш. Византијски хроничар Кинам описује одбрану Земуна:
„...догод се надаху (браниоци) да ће им краљ (Геза Ii, син краљице Јелене Српске, који је тада ратовао чак у Галицији) ускоро стићи у помоћ, жестоко се одупираху. Пошто се он (краљ) ниоткуд није појављивао, а Ромеји већ беху спремни за борбу на самим зидинама, уплаше се претеће опасности, те предложе цару да му предају тврђаву пошто они претходно здрави и читави напусте град. Кад цар то одби, ставише конопце око врата и, скинувши капе с глава, срамотно се предаше цару. Он забрани Ромејима да се ико од ових убија...”
Угарска војска ипак се на крају појавила, али је предводио краљев ујак бан Белош. Белош је избегавао сукоб са Манојловим снагама у Срему. Уместо тога, кренуо је на Браничево, стратешко место на Дунаву преко кога је надзиран саобраћај и трговина Цариградским друмом што је приморало Византинце да се привремено повуку из Срема. Чувши за долазак угарске војске, византијске трупе повукле су се на другу страну Дунава ноћу, „при светлости буктиња које је у великом броју цар запалио у логору. Тада и две чете пешака, заостале на другој обали, успеше да се, кад стигоше Хуни (то јест Угари), сакрију завукавши се у шибље кога је тамо било”.


Несрећни син краљице Јелене
Маја 1162. године умро је мађарски краљ Геза Ii, најстарији син краљице Јелене Српске. Ова смрт изазвала је велике смутње око наслеђа између синова и унука слепог Беле Ii и Јелене Српске, у које је био умешан и некадашњи бан Белош. Покојни краљ Геза одредио је за свог наследника сина Стефана (iii), али овај је након византијског похода ускоро морао да бежи из земље. Но, угарски великаши, а посебно црква, одбили су да на престолу прихвате византијског зета, другог Стефана (Гезиног брата), па је у јуну 1162. године за краља доведен његов старији брат Ладислав Ii. Нови краљ владао је, међутим, само шест месеци. Умро је у јануару 1163. године, вероватно отрован по наређењу угарског надбискупа од Острогона.
Сада је, најзад, куцнуо час који је чекао некадашњи бан Белош. За краља је изабран најмлађи брат, који је био и цариградски зет и Манојлов кандидат – Стефан (iv). Стефана су подржавали његов ујак Белош, босански бан Борић, као и великаши јужне Угарске. Стефан Iv вратио је ујаку звање бана Хрватске и поново га уврстио у најуже краљеве саветнике. Неколико месеци касније трупе под вођством бана Белоша угушиле су буну коју је подигао одбегли несуђени наследник престола. Из тог времена сачувана је и једна занимљива повеља. Краљ Стефан потврђује њоме пресуду коју је Белош донео у неком имовинском спору, а водила ју је загребачка бискупија. За кратко време бан Белош је осетио да су се вратили дани његове младости кад је имао власт, утицај и славу.
Али, отпор новом краљу био је снажан, посебно у редовима католичких великодостојник а. Надбискуп од Острогона чак је одбио да крунише Стефана због његових блиских веза са Византинцима расколницима, отпадницима од вере. Осим тога, Стефан је ускоро показао да од владарских особина има само безграничну жељу за влашћу. Својом несмотреношћу, плахови-тошћу и уображеношћу одбио је од себе чак и оне који су га подржавали, међу њима, изгледа, и свог ујака.
У одлучној бици између два краља Стефана (стриц и нећак) 1164. године Гезин син до ногу је потукао стричеву војску и поново завладао Угарском. Наравно, сви који су подржавали претходног краља морали су да издрже освету нове власти. У једној старој хроници наводи се да је краљ послао војску у посебан поход, под вођством витеза Готфрида, да казни бана Борића у Босни. Борићу се затим губи сваки траг. Након њега у Босни ће завладати потомци Котромана, једног од учесника казненог похода.
Нема сумње да је и бан Белош морао да сноси последице своје подршке ранијем краљу, али оне изгледа нису биле тако сурове, имајући у виду сродство с краљем и банове раније заслуге. Како се не зна Белошев крај, неки старији историчари претпостављали су да је можда убијен у смутњама око наслеђа. Међутим, одређени извори указују да је Белош вероватно могао да задржи бар нешто од својих огромних поседа у Славонији и Мађарској, али се на власт никада није вратио, нити је више играо неку значајнију улогу у угарској политици.
Борбе око престола у Угарској осоколиле су цара Манојла да крене у рат против ње који ће трајати више од пет година. Сваке године у пролеће цар је стизао у Београд одакле је водио походе на Срем и друге делове Угарске постепено ломећи и надвладавајући противника. У тим борбама православни Словени учествовали су, без сумње, на обе стране. Византијски историчари описују свечане и радосне дочеке цара и његове војске у појединим местима у Срему, што потврђује мишљење да је у то време било доста православног становништва, као и свештенства и манастира, у појединим деловима Угарске, посебно оним јужним, ближим византијској граници.
У овим борбама град Земун је био главна мета и више пута је мењао господара. Године 1165. у Земуну је отрован најмлађи син Јелене Српске, некадашњи краљ Стефан (iv) који је одавде, уз византијску помоћ, поново покушавао да покрене поход за круну. Византијски хроничар описује да је Стефана отровао неки Тома који је сам смислио погодан начин. „Када је једном Стефан озледио жилу, њему је у завој укапан отров који је, разливши се по целом телу и допревши до осетљивих органа, угасио човеку живот... И тако он умре, његов леш буде нагрђен и остављен без сахране, а Земун се договорно предаде Хунима (Угарима).” Мало ко је зажалио за нестанком овог плаховитог принца. „Скрнавећи Стефаново мртво тело, Хуни (Угари) нису ни свете почасти учинили, нити су поштовали било који други обичај у вези са умрлима, него избацише тело изван врата града, пустише да остане несахрањено.”
Да ли је краљица Јелена Српска доживела ово зло доба за њену породицу – за њене синове, за њеног брата – не знамо поуздано иако постоје назнаке да је умрла 1157. године. Да је била још жива, нема сумње да би се та одлучна жена умешала у свађе у породици и да би бар покушала да своју вољу усмери на решавање или смиривање ових сукоба.
Али, цар Манојло већ је имао новог кандидата кога ће користити у борби против Угара – млађег брата краља Стефана Iii. Био је то Јеленин други унук који се звао Бела.


Лествицама у град
Ускоро ће цар Манојло кренути у противнапад и, 1165. године, након дуже опсаде, поново заузети Земун. Хроничар пише да је Манојло дошао до Београда из кога је лађама прешао на другу обалу.
„Тада се цару деси да, пристајући на непријатељско тло, скочи више него што је требало (муљ је, наиме, ометао да лађа пристане на суво), угане ногу и тешко се озледи.” Након што је поставио шатор, с јужне стране града, „цар први подбоде коња према капији града и забоде копље у њу”.
Након припрема Ромеји су трећег дана пошли у напад. У опсади су учествовале и српске трупе које је, вероватно, предводио српски велики жупан Деса.
„Бранећи се са бедема, варвари неком вриском и нера-зумљивим викањем ваздух испуњаваху, стално гађаху и беху гађани.” Опседнути Угари упућивали су на нападаче отровне стреле и сипали кључало уље. У току опсаде посебно се истакао Андроник Комнен, краљев немирни рођак који се вратио из Русије након што му је Манојло обећао помиловање. Андроник је направио посебну справу што је бацала огромно камење на зидине Земуна и то је на крају омогућило Ромејима да продру у град. Хроничари наводе да је било људи који су унутар зидина помагали ромејску војску. Били су то, вероватно, православци, можда Словени, у служби Угара.
„...Зором по трећи пут покушаше да освоје град. Поново се битка разбукта, те Хуни (то јест Мађари) са бедема одбијаху ромејску војску камењем, стрелама и свим што се нашло, а ови још јаче него раније поткопаваху темеље зидина и бацачким справама разбијаху камене отворе.” Хроничар не пропушта да узгред направи хвалоспев цару. Прича се да је у току битке „цар, опазивши да ће један ромејски војник поуздано бити погођен, притрчао и подметнуо штит, и тако заштитио човека од стреле и спасао га.” Након што се под ударом бацачких справа срушио зид, „Ромеји се лествицама успеше и уђоше у град”.
Никита Хонијат, византијски хроничар и очевидац посебно упечатљиво осликава поједине призоре у граду у који је управо ушла војска. „Са великом жестином Ромеји убијаху људе као овце... Благо се разносило и одећа и сребрено посуђе и сва имовина њихова се грабила.”
Он описује жену – врачару коју је стрела тешко ранила у задњи део тела након што је, задижући сукњу, покушала да баци враџбине на Ромеје. Приказује и потресни призор када један од становника, „чувен по богатству и знатна рода”, гледајући како неки ромејски војник злоставља његову лепу жену, „и пошто није могао да се одупре надмоћноме нити да силу силом сузбије... донесе одлуку која није била ниска, ни дрска, ни неправична и... зари у срце своје најдраже мали мач који је увек носио са собом”. Хонијат помиње и кобне забуне у току пљачке, попут случаја војника – Ромеја – који је на главу ставио отету угарску капу погубивши њеног ранијег власника. Али, казна га је брзо стигла. Непознати византијски војник, мислећи да је и он заробљеник, „смртоносно га удари по вратној жили и на месту га усмрти”.
Заузевши Земун, цар Манојло нареди да се, као симболичан гест, сав камен који је три деценије раније, у време борби његовог оца Јована Ii и угарског краља, донет из Београда и уграђен у земунске зидине, врати на првобитно место.


Манојло... Унгарикос
Победа код Земуна отворила је пут Манојловој војсци и за веће победе од којих је најзначајнија била она над војсковођом Дионизијем, 1167. године, у којој су, кажу хронике, такође учествовале српске помоћне трупе. Тих година византијска војска је, попут олује, отела од Угарске некадашње поседе Цариграда: Далмацију, Хрватску, Босну и Срем. Поново се византијски орао надвио над далматинским градовима, над обалама Саве, по брдима Босне и Србије, над читавим Балканом.
Дугогодишњи угарско–византи јски рат најзад је завршен 1167. године закључењем за Византију колико повољног, толико и необичног уговора. Решење је, без сумње, смислио сам цар. По уговору, краљ Стефан Iii признавао је право на наслеђе престола свога млађег брата Беле и формално му додељивао подручја која му је отац оставио на уживање, а Византија их већ била заузела (Далмација, Срем, Хрватска). Са своје стране, Манојло ће Белу – који ће верити Манојлову кћерку – прогласити својим наследником. На овај, помало необичан начин, Манојло је замислио „обједињење” Угарске и Византије које би се, у ствари, свело на укључење Мађарске у Византијско царство.
Успех у борбама против Мађара цару је толико значио да је приредио велику свечаност у Цариграду, а свом имену, поред осталих, додао и надимак „Унгарикос”.


Душко Лопандић

Византијске приче
Од коњушара до цара
Ако сте мислили да се само у бајкама може десити да неки коњушар постане цар, преварили сте се! Историја нас учи да је тога било и у стварном животу, а један од најбољих примера је византијски цар Василије Први Македонац!



У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. У историји је познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно, војно-административно ј јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је дошао на свет 830. или 835. године док неки као датум његовог рођења наводе 25. мај 836. године.
Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу будућност тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али када се орао вратио, њој је било јасно да се ради о Божјем знаку. Осим тога, она је, наводно, у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен који је њеном сину предсказао успех и срећу.
Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње може да се живи тешко и оскудно. Зато је одлучио да окуша срећу и кренуо у Цариград. Једног касног недељног поподнева ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”. Извори кажу да је био сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су уједно били и његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања града на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи некакав смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополи с, он је легао под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и заспао чврстим сном.


Мали Теофил и велики Василије
Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, пренут из сна, он је погледао испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник још једном је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се вратио у постељу. Чим је утонуо у сан, непознати глас строго му је заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Сад већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.
Игуман је имао брата, по занимању лекара, који је стаситог и наочитог младића, како га је видео, сместа препоручио једном свом угледном пацијенту, рођаку цара Михаила Трећег (842–867), који се звао Теофил, али су га због малог раста прозвали Теофилица (мали Теофил). Слабашне грађе, овај племић је волео да буде окружен слугама горостасне висине и огромне снаге. Облачио их је у сјајну одећу и уживао да се с њима шепури градским улицама. Кад је видео Василија, одмах га је узео у своју службу.
После извесног времена, Василија су упознали најугледнији људи Византијског царства. Уприличен је свечани ручак на царском двору на који је позван велики број званица као и бугарски посланици на пропутовању кроз престоницу на Босфору. При крају ручка, како је било уобичајено, приређено је такмичење рвача који је требало да забаве присутне. Разметљиви Бугари тврдили су да они имају таквог атлету који ће победити све византијске противнике. И, заиста, снажни Бугарин савладао је све ромејске рваче.
Византинци, потиштени што је један варварин надмашио њихове борце, тешко су поднели пораз. Али, Теофилица, који се такође налазио на свечаном ручку, самоуверено је изјавио да ће његов слуга победити Бугарина. Одмах су изнова припремили борилиште, дворану посули песком да би начинили подесну подлогу за борце и победоносни Бугарин ухватио се у коштац са Василијем.
Бугарски рвач напрегао се из петних жила не би ли подигао увис византијског коњушара. Међутим, десило се супротно: снажнији Василије подигао је Бугарина, окренуо га око себе и спретним захватом, који је тада био чувен у борилачким вештинама, бацио га на земљу. Узбуђени Византинци, којима је горостасни коњушар спасао част, громко су поздрављали свог победника док је на другој страни повређени и онесвешћени бугарски рвач једва долазио себи. Овим подвигом Василије је на себе скренуо пажњу: високи дворски кругови добро су упамтили младог коњушара.
Убрзо после овог догађаја цар Михаило Трећи добио је од једног провинцијског намесника на поклон веома лепог коња. Када је пришао да му погледа зубе, коњ се толико уплашио и пропео да ни цар ни његови коњушари никако нису могли да га укроте. Поново се умешао Теофилица и рекао василевсу: „Господару, код куће имам једног младог човека који уме с коњима. Зове се Василије.”
Не оклевајући, довели су коњушара који је, како бележи један византијски писац, био „други Александар на другом Букефалу”. Он је узјахао непокорног пастува и само неколико тренутака било му је довољно да доведе у ред до тада неукротиву животињу.
Одушевљени Михаило Трећи, неку годину млађи од Василија, приморао је свог рођака Теофилицу да му уступи коњушара. Онда је, још под снажним утиском оног што се догодило, свог новог слугу одвео како би га показао мајци – царици Теодори. Док јој је син усхићено причао о свом новом коњушару, она је ћутке и подозриво гледала стаситог дошљака. Било је очигледно да не дели синовљеву радост. Када је Василије отишао, Теодора је забринуто рекла сину: „Боље да га никада ниси упознао! Он ће уништити наш род!”


„Онај који спава поред”
Било је потребно десетак година да се остваре царичине пророчке речи. У међувремену се Василије постојано успињао на византијској хијерархијској лествици, а на руку му је ишао и повољан стицај околности. Тада је најмоћнији у Византији био царев ујак Варда, човек раскошних државничких способности. Он је 865. године уклонио паракимомена Дамјана, чијег се утицаја прибојавао, и на његово место доведен је Василије. Паракимомен (грчки: „онај који спава поред”) био је начелник царске ложнице, својеврсни „чувар” василевсове спаваће собе, и захваљујући чињеници да је боравио тик уз цара имао је могућност да буде на изворишту драгоцених података. Ова дужност је углавном била резервисана за евнухе, али је у Василијевом случају направљен изузетак. Убрзо се Варда покајао што је уздигао Василија и то је изразио речима: „Ја сам отерао лисицу, али сам на њено место довео лава који ће нас све прогутати!”
Уследио је обрачун царевог ујака и доскорашњег царевог коњушара. Приликом похода на Крит, острво које су Византинцима преотели Арабљани, Василије и његови људи убили су Варду у априлу 866. године.
Још опчињени Михаило Трећи већ следећег месеца по повратку у Цариград дао је круну цара савладара свом љубимцу. Тако је дошљак из Тракије и званично постао други човек Царства и предстојао му је још само један корак да стигне на сам врх. Зазирући од василевсове ћудљиве и каткад неуравнотежене природе, Василије није ништа хтео да препусти случају. Смислио је заверу: после дворске гозбе његови људи су, у ноћи између 23. и 24. септембра 867. године, убили пијаног цара у његовој спаваћој соби. Аморијску династију сменила је нова – македонска династија – показаће се најславнија византијска династија која је готово два столећа владала царством Ромеја (867–1056).
Вртоглави успон славољубивог и безобзирног дошљака, окићен легендама које нису лишене историјске подлоге, убедљиво је сведочанство о томе да је пут до византијског престола био отворен за свакога и да је и највећи никоговић могао да се попне на само чело ромејске врхушке. То је било својствено раној (4–7. век) и средњој Византији (7–11. век), али је у позном Царству (11–15. век) цар могао да постане само члан неке од најугледнијих племићких породица.


Василије „племенити”
Василије Први Македонац (867–886) показао је током двадесетогодишњ е владавине да је био достојан да понесе круну византијског цара. Разборитом и спретном политиком, како унутрашњом тако и спољашњом, умногоме је унапредио Царство. Да би се донекле ублажио Василијев мрачни и насилни долазак на цариградски трон, његови потомци – син Лав Шести Мудри (886–912) и унук Константин Седми Порфирогенит (912–959) – а с њима и готово целокупна званична историографија македонске династије, посегли су за измишљеним генеалогијама. Они су у Василију, с једне стране, видели далеког потомка Арсакида, познате парћанске владарске куће коју је у 3. веку пре наше ере основао Арсак Први, и за коју су касније родбински били повезани персијски Сасаниди, као и млада јерменска држава. Са мајчине стране Василије је наводно био повезан са Константином Великим, а по некима се са „обе стране гордио сјајем Александра Великог.”
Занимљиво је напоменути да каснији византијски писци на различите начине прихватају ове невероватне претпоставке. На пример, Јован Скилица у 11. веку поклања им, без трунке интелектуалне сумње, безусловно поверење. За разлику од Скилице, Јован Зонара – прва половина 12. века – одбацује читаву причу о древној племенитости Василијевог рода и бележи да је оснивач македонске династије потицао „из Македоније, од безначајних и непознатих отаца, иако је неко од оних који су о њему писали измишљао да води порекло од Арсакида”.
Још једна легенда, која примамљиво звучи али пати од помањкања историјске веродостојности , доприноси новој тајновитости везаној за име Василија Првог Македонца. Ради се о чудесној речи ВЕКЛАС, састављеној од почетних слова имена његове најуже породице, најпре самог Василија, затим његове супруге Евдокије, и, напослетку, њихових синова Константина, Лава, Александра и Стефана. Овај акростих забележио је васељенски патријарх Фотије (858–867, 877–886) који доноси и остале приче о Василијевој „племенитости”.
Како је записао византијски писац Никита Давид Пафлагонац, генеалогију оснивача македонске династије саставио је управо цариградски првосвештеник који је уз помоћ једног духовника исписао читав сплет лажи „александријским писменима на најстаријој хартији, подражавајући доиста древни рукопис… пресвукао га прастарим корицама које је дигао са неке прастаре књиге” и то своје дело кришом сместио међу остале књиге дворске библиотеке. Остављајући по страни истинитост ове занимљиве приче Никите Давида Пафлагонца, намеће се важан закључак да су и сами Византинци били и те како свесни да генеалогије могу бити фалсификоване и да су многе од њих заиста кривотворене. Измишљање легенди није било својствено само Византији, него и читавом низу осталих држава средњовековног света, а, није претерано рећи, лажне генеалогије протурају се и у наше време. и није мали број оних који у тако исковане генеалогије слепо верују. Како било, мало вероватном чини се претпоставка да Василије Македонац, довољно умешан и проницљив да од коњушара постане василевс, није био упознат са састављањем „исфабриковане” генеалогије која прославља старину његовог царског дома н


Радивој Радић

Византијске приче
Цареви и војници
Између њих најчешће зјапи несавладив јаз. Али, историја, чији су токови чудесно замршени, каткад удеси тако да војник у неком тренутку засени цара и постане важнији од њега, некада чак спасе цару главу, некада направи подвиг који га уздигне на пиједестал виши од царевог.



Година 641. била је веома бурна у историји Византијског царства. Преминуо је велики василевс Ираклије (610–641) и после неколико брзих смена на престолу цар је постао Констанс Други (641–668), његов унук кога ће касније назвати Погонат (брадати) јер је у зрелим годинама носио дугу и густу браду што до тог времена није било уобичајено за владаре Византије. У потоњим временима сви византијски василевси углавном ће бити брадати и брада ће на својеврстан начин постати њихов препознатљив знак без кога не могу да се замисле.
Кад је ступио на престо, Констанс Други имао је само једанаест година. Царство је примио у тешким приликама, у време велике најезде Арабљана коју Византинци нису могли да зауставе. Тако су, једна за другом, византијске области и градови падали под власт верујућих у Алаха. Персија, држава богате прошлости, столећима опасан супарник Византије, једноставно је подлегла надмоћном нападачу док је Царство једва успело да одоли победоносним Мухамедовим следбеницима.
Премда пустињски народ, Арабљани су брзо напредовали и у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља: пали су Кипар, Родос и Кос. Констанс Други, коме храбрости није недостајало, одлучио је да стане на пут надирању припадника друге вере.
До одлучујуће битке дошло је у водама надомак јужних обала Мале Азије 655. године. Арабљани су се добро припремили за овај сукоб на мору, а крајњи циљ било им је освајање Цариграда. Читав поход припреман је у Триполису, граду у Феникији.
Дознавши за опсежне припреме Арабљана, два брата, синови неког букинатора (трубача) који су живели у овом граду, запалили су и на јуриш заузели градски затвор. Успело им је да ослободе мноштво византијских заробљеника који су тамо били заточени. Браћа су, после разбијања затворске капије и ослобађања затвореника, убила емира Триполиса и његову пратњу, спалила опрему за изградњу бродовља, утекла из града и отпловила у Византију.


Море се црвенело од крви
И поред овог догађаја, Арабљани нису прекинули припреме и нису одустали од својих циљева. Калиф је наименовао Абул-Авара за команданта флоте. У међувремену је један од поменутих синова букинатора (трубача), чије име извори не помињу, дошао у Феникс, у малоазијској области Ликији, где је цар Констанс Други обављао последње припреме пред одлучујући бој. Храброг и ратовању вичног дошљака византијски василевс узео је у службу рачунајући да ће му бити од користи у предстојећој поморској бици.
Догодило се да је Констанс Други уочи пресудног обрачуна сањао како се те ноћи обрео у Солуну. Кад се пробудио, испричао је то једном тумачу снова који му је рекао да дотични сан може да се протумачи тако да ће победу однети друга страна. Онда је цар, пошто није предузео потребне мере да састави своју борбену линију, наредио ромејској флоти да уђе у битку. Када су се две стране судариле, Византинци су претрпели тежак пораз тако да се, према речима хроничара Теофана, море црвенело од њихове крви.
Кад је видео да му је живот угрожен, цар је своју одећу дао другом човеку, трубачевом сину. Ни за тренутак не губећи присуство духа, овај је скочио у василевсов брод, уграбио Констанса Другог и, пребацивши га у други брод, спасао га. Јуначни човек потом се вратио на царев брод, храбро се борио и убио многе непријатеље пре него што је изгубио живот у име цара. Непријатељи су га опколили и држали га у окружењу мислећи да је византијски василевс. Напослетку су га усмртили као човека који је на себи носио царево одело. За то време цар Констанс Други, у војниковој одећи, успео је да утекне и безбедно стигне у Цариград. Основано се претпоставља да је византијски хроничар Теофан, који је описао поменуте догађаје, на овом месту унео делове неког народног епа.


Василије Први Македонац и јерменски сељак Теофилакт
Василевс Василије Први Македонац (867–886) био је човек незнатног порекла који је захваљујући својој огромној физичкој снази, бистрој памети и безобзирности за кратко време прешао дугачак пут од коњушара до византијског цара. На царски престо дошао је тако што је у дворској завери уклонио Михаила Трећег Аморијца у септембру 867. године и основао нову, македонску династију – најславнију од свих византијских династија. У току двадесетогодишњ е владавине показао је да је дорастао да стоји на челу Византијског царства.
И као цар, Василије се није либио да лично предводи ратне походе и у њима учествује често се излажући непосредној опасности. Године 872. предводио је поход против Арабљана. Необичним стицајем околности тај поход довео га је у најтешњу везу са јерменским сељаком по имену Теофилакт, најобичнијим редовом у многољудној василевсовој војсци. Надомак Тефрике, тврђаве у планинским областима североисточне Кападокије, западно од реке Еуфрата, цар Василије Први умало није погинуо у сукобу са Арабљанима. Живот су му спасли како војничка вештина тако и изванредна прибраност и храброст војника Теофилакта који се у заподенутом сукобу, на срећу, нашао у василевсовој близини.
Задивљен војниковим јунаштвом и чињеницом да је без било каквог предомишљања на коцку ставио властити живот само да би спасао византијског цара, Василије Први узвратио је племенитим гестом захвалности. Храброг војника довео је у Цариград и распоредио га у своју гарду. Штавише, дао му је и једно имање у области Лакапи по ком су потомци војника Теофилакта добили своје презиме – Лакапин. Већ тада, дакле, 872. године, када је василевсу спасао живот, јерменски сељак Теофилакт био је ожењен, а две године пре тога, око 870. године, родио му се син Роман.
Роман Лакапин, који је детињство и младост провео у Цариграду, текао је војничку каријеру и постао командант византијске флоте, а затим, 920. године, и византијски цар.


Јован Шести Кантакузин и војник Лазарет
Да у одређеним историјским околностима и обични људи могу да досегну подвиге и славу античких хероја говори и пример извесног Лазарета. Он је био присталица узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио од 1341. до 1347. године и био најкрвавији међу сличним ромејским сучељавањима у 14. веку. Догодило се да у јуну 1344. године обласни господар Момчило, који је дуго и вешто опстајао између сукобљених страна у Византији и српског краља Стефана Душана (1331–1355), умало није заробио Јована Кантакузина.
Негде на путу између градова Мосинопоља, који је тада био у рушевинама, и Кумуцине заметнула се тешка и неизвесна борба. Цар писац је забележио: „А када је цар (Јован Кантакузин) и они око њега био изван рушевина и није постојала никаква сумња о заседи, навале они око Момчила силовито на њих. Пошто су се сви дали у бекство, када су они из предњег реда непријатеља били близу цара (заостао је као последњи), притешњен бранио се и пао је коњ цара док се борио са непријатељима. А један од царевих пратилаца по имену Лазарет сишавши с коња даде га цару и уједно га подиже да узјаши. Док се пео, неко га пришавши удари мачем у главу, али ништа не нашкоди јер је шлем добро одолео ударцу. Одатле, бранећи се целим путем и примајући ударце, јер су га сустизали многи од непријатеља, стигао је (цар) у Кумуцину, чудесно спашен. А Лазарета су мачевима и копљима ранивши и верујући да је убијен (јер ранили су га на осамнаест места) оставили још у животу. Цар се на тај начин, а да нико није очекивао, спасао такве опасности и Момчило, ништа не оклевајући, почео је да се повлачи. Цар, пославши доведе још живог Лазарета у Кумуцину; и обасут великом бригом за кратко време поново је био здрав и читав и ништа од удова због удараца не изгубивши; и уживао је велику милост и част код цара, а изгледа да је био достојан и већих него што беху због показане ревности према њему (цару).”


Белешке ученог Григоре
Уколико бисмо Јовану Кантакузину могли да пребацимо извесну пристрасност у описивању догађаја у којима је непосредно учествовао и слику о њима донео на страницама свог мемоарског списа, онда је срећна околност да је сачувано дело још једног великана византијске историографије 14. столећа – „Ромејска историја” Нићифора Григоре.
Водећи интелектуалац у Царству онога времена није био, као Јован Кантакузин, непосредни сведок и учесник бурних догађаја у грађанском рату који су се збивали на простору Тракије и Македоније. Нићифор Григора, премда је углавном боравио у Цариграду, располагао је поузданим и веродостојним подацима. Отуда његово историјско дело има све особине прворазредног извора, а он слови као један од најбољих историчара у касновизантијск ом раздобљу.
Нићифор Григора, разумљиво, доноси знатно сажетији опис ових збивања и покушаја смелог Момчила да зароби Јована Кантакузина. И он, међутим, казује о подвигу једног од узурпаторових људи који је у одсудном часу спасао свог господара. Тако је учени писац записао: „А цар, пошто је коњ пао од удараца, колико је могао, борио се са земље са нападачима, док један од пратилаца, пролазећи, не сиђе са коња и даде га цару да бекством прибави спас, а сам примајући одасвуд ударце паде полумртав и једва дишући, али од непријатеља остављен ипак остаде жив.”
Нема сумње да је Лазарет неизмерно задужио Јована Кантакузина тако што му је у веома тешким околностима спасао живот. Чињеница је то коју и сам василевс јасно и недвосмислено наглашава у својим мемоарима. Ово што је речено углавном је све што се зна о срчаном пратиоцу узурпатора и потоњег цара Јована Шестог Кантакузина (1347–1354) који се није либио да изгуби живот само да би избавио свог господара.


Сан Манојла Кантакузина
Још једно помињање Лазарета на страницама историјског дела цара писца не доприноси, истина, да о њему сазнамо нешто више, али је веома карактеристично . Он се јавио у сну Кантакузиновом сину Манојлу који се од 1343. до 1347. године налазио на положају намесника у граду Верији, западно од Солуна. Млади Кактакузин уснио је цара оца – тада још увек само узурпатора – како му прилази у свечаној одежди, а уз њега иду двојица пратилаца. Један, који је Манојлу Кантакузину био непознат, носио је отворену књигу пророка Исаије. Други пратилац, кога је василевсов син очигледно познавао, био је Лазарет. Он је у руци носио мач Јована Кантакузина.
Овај сан Манојла Кантакузина, о ком цар писац приповеда када описује догађаје из 1345. године, показује да је Лазарет свакако био један од блиских људи породице Кантакузина.
Колико је познато, име Лазарет, за које се претпоставља да би могло бити италијанског порекла, не среће се у изворима епохе Палеолога. Овај човек Јована Кантакузина свакако није могао припадати неком од племићких родова у Византијском царству. Реч је, дакле, о човеку незнатног порекла који је истинским подвигом ипак успео да се упише у историју.


Радивој Радић

ovo je samo jedan dio
jos hrpa ima na ovoj adresi http://www.politikin-zabavnik.co.yu/
plus svaki text ima odlicne fotografije pa koga interesuje nek pogleda....