Zagonetna „Tajna večera”

Sa sajta Politikinog Zabavnika

Zagonetna „Tajna večera”
Marija Magdalena na Oplencu

Kakve bi zaključke izveo Den Braun, autor kultne knjige „Da Vinčijev kod”, da je, kojim slučajem, posetio Zadužbinu kralja Petra I Karrađorđevića, zato što se u njenoj muzejskoj postavci čuva čudesna, u sedefu urađena, trodimenzionalna ikona, gotovo „slika i prilika” istoimenog Leonardovog dela

Lako je razumljivo zašto Braun nije stigao na Oplenac, ali graniči se s neverovatnim da se niko od tolikih posetilaca oplenačke Zadužbine, a godišnje ih bude i do sto pedeset hiljada, nije dosetio da čudesni rad koji se čuva na Oplencu, na talasu svetske pomame za Braunovim delom, na ovaj ili onaj način poveže s Leonardom, s navodnim tajnim kodom njegove slike.
Uprkos tome, možda još nije kasno da se dragocenost smeštena pod svodove Zadužbine Petra I uzdigne kao predmet opšte pažnje, kao cilj ka kome će krenuti bar deo one reke hodočasnika, znatiželjnika koji ne prestaju da se slivaju u milansku Santa Marija dele Gracije, otkako je Den Braun objavio svoju knjigu 2003. godine.
Uništena tokom nekoliko vekova, izjedana vlagom tek što je bila završena (1497), Leonardova „Tajna večera” preživela je do danas, uprkos tome što je u toj prostoriji bila smeštena Napoleonova konjušnica ili što su savezničke bombe 1943. godine padale oko tog manastira.
Posle višegodišnjeg postupka radikalnog renoviranja, započetog 1986. godine, od 1990. slika je ponovo dostupna pogledima publike.

Žena bez brade
U približno isto vreme (1992) obnovljena je i Zadužbina kralja Petra I na Oplencu. Trodimenzionalnu sedefnu „Tajnu večeru” od tada mogu da vide svi posetioci zadužbinskog kompleksa. Tako je nastala i mogućnost za istraživanje gotovo neverovatne, dramatične istorije oplenačke „Tajne večere” koja će, sasvim sigurno, tek da privlači pažnju istraživača.
Priča počinje 1924. godine kada je u posetu kralju Aleksandru I ****đorđeviću došao jerusalimski patrijarh Damjan, koji je na čelu ove pravoslavne crkve bio od 1897. do 1931. godine. U ono vreme Jerusalimska patrijaršija suočavala se s velikim teškoćama, pa je traženje pomoći i podrške od bratske Srpske pravoslavne crkve, ali i od kralja Aleksandra ****đorđevića, dovelo patrijarha Damjana u Beograd.
Kao naročiti znak uvažavanja domaćina, on je u našu prestonicu doneo i dva izuzetna monaška rada, vajarske prikaze biblijskog motiva uspostavljanja svete tajne pričešća, euharistije, odnosno „Tajne večere”. Zbog biblijskog motiva nazvan ikonom, jedan od ovih vajarskih radova patrijarh Damjan poklonio je kralju Aleksandru, a drugi Srpskoj patrijaršiji.
Smešten u do sitnica urađeni, opčinjavajući ram (oko 80 X 60 centimetara), sam motiv „Tajne večere”, izrađen u izvanrednom maniru, isklesan u sedefu, kao da se u novoj formi preselio s Leonardove znamenite slike. Virtuozna plastika, do detalja jasna predstava jednog dramatskog trenutka, praćena dubokom perspektivom, posmatrača drže prikovanog u mestu.
Posle „Da Vinčijevog koda” posmatrač ne može a da ne primeti s kakvom je tačnošću predstavljen lik apostola Jovana, desno od Isusa Hrista, čije tumačenje je Den Braun stavio u samo središte svog romana.

Kao što je poznato, Braun tvrdi da je to, u stvari, lik Marije Magdalene, kojom je Isus Hristos bio oženjen, pri čemu se poziva na dva apokrifna jevanđelja - „Marijino jevanđelje” i „Filipovo jevanđelje” - ali i na druge dugo prenebregavane izvore.
Braun tvrdi da je Leonardo da Vinči ovom slikom preneo poznavanje tajne da su Isus i Marija Magdalena bili venčani i da je Marija ujedno bila i sveti gral. Položaj Isusa i Marije tvori slovo „M” kao i slovo „V”, a ono je simbol ženskog tela - utrobe ili čaše. Na Leonardovoj slici čaše nema, što svedoči da je on želeo da ljudi shvate da je Marija Magdalena putir (čaša) ili sveti gral u kome se čuva Hristova krv preko njihovih zajedničkih potomaka, njihove dece.
U nizu navoda protiv tvrdnji Dena Brauna, mnogo puta je rečeno da je apostol Jovan zaista prikazan kao feminizirani lik, ali da je to učinjeno saglasno običajima osobenim za renesansna viđenja Tajne večere, odnosno apostola.
Isklesano u sedefu, lice na oplenačkoj ikoni teško može da se tumači kao muško. Osoba je prikazana kao žena, što je istaknuto još jednim detaljem - među dvanaest apostola jedino ona nema bradu, što u mnogim raznolikostima „Tajne večere”, od kada je ona predmet ikonopisanja i slikanja, nije slučaj.
Već na jednoj od prvih slika s ovim motivom, na „Tajnoj večeri” Andrea del Kastanja (rađenoj 1445-1450), čak četiri apostola prikazana su bez brade i brkova, kao i na fresci „Tajna večera” Kozima Roselija, oslikanoj u Sikstinskoj kapeli 1482. godine.
Na Leonardovoj „Tajnoj večeri” bez tih obeležja prikazana su dva apostola, a trojica na čuvenoj Tintoretovoj „Tajnoj večeri” (1592-1594).
Nesumnjivi izuzetak u ovom pogledu je „Ustanovljavanje euharistije” Justusa van Genta, slikanoj od 1473. do 1475. godine. Na njoj je samo apostol Jovan prikazan bez brade i brkova.

Gering i Nojhauzen
Ako ima neke važne razlike između Leonardove i oplenačke „Tajne večere”, ona je sadržana u činjenici da se na Oplencu ipak vidi i putir na stolu za kojim su Isus i njegovih dvanaest apostola.
Kao i mnoge druge poklone, kralj Aleksandar je i dar jerusalimskog patrijarha otpremio u Zadužbinu na Oplencu kojoj je osnove postavio kralj Petar I ****đorđević, polažući kamen temeljac za Crkvu svetog Đorđa 24. septembra (7. oktobra po novom kalendaru) 1907. godine.
„Tajna večera” prebivala je u miru ovog imanja sve do sahrane kralja Aleksandra I ****đorđevića, ubijenog u atentatu u Marselju 9. oktobra 1934. godine.
Uz mnoge druge ličnosti, kraljevoj sahrani prisustvovao je i Herman Gering, drugi čovek Nemačke, u kojoj je godinu i po dana ranije Hitler sa svojom nacističkom strankom došao na vlast.
Proslavljeni pilotski as iz Prvog svetskog rata, Gering je tada bio predsednik nemačkog Rajhstaga i komandant vazduhoplovstva, prvi čovek nacističkih jurišnih odreda (SA), osoba od Hitlerovog neograničenog poverenja.
U razgovoru s Miladinom Gavrilovićem, upravnikom Zadužbine kralja Petra, koji nam govori o sudbini „Tajne večere”, saznajemo da je na vencu koji je Gering stavio na odar kralja Aleksandra pisalo: „Našem velikom neprijatelju, Nemački rajh.”
Geringova bolesna ambicioznost, častohleplje i nemilosrdnost, prepleteni s grandomanskim idejama, uz ostalo i bolesnom željom da sebi obezbedi oreol velikog pobornika i znalca umetnosti, bili su već tada vrlo dobro poznati.
Danas možemo pretpostaviti šta mu je bilo na umu kad je, tokom boravka na Oplencu, s naročitom pažnjom, među predmetima izloženim u takozvanoj Petrovoj kući, gde se tada nalazila zadužbinska direkcija, video „Tajnu večeru” isklesanu u sedefu, utoliko privlačniju što je stvorena u majstorskoj, monaškoj radionici Jerusalimske patrijaršije.
„Fascinantno”, prokomentarisao je Gering samo jednom rečju ovo delo, verovatno u skrivenim mislima zapitan kako bi mogao da ga se dočepa.
Vrlo je moguće da se tada u Geringovoj pratnji nalazio Franc Nojhauzen, ličnost od njegovog velikog poverenja, privredni i finansijski stručnjak, mešetar izrazitih talenata, korupcionaš i nemački obaveštajac, koji se doselio u Beograd kao zastupnik nemačkih industrijskih preduzeća 1929. godine. Nojhauzen se nastanio u Knez-Mihailovoj 7, u zgradi „Ruskog cara”, a posle dve godine prešao je preko puta, na adresu Knežev spomenik 5, u zgradu „Riunione”, u čijem se prizemlju danas nalazi poznati kafe „Kod spomenika”.

U ovom zdanju, Nojhauzen je krajem 1932. osnovao „Saobraćajni biro”, neku vrstu turističke kancelarije, iza koje se skrivao nacistički obaveštajni centar u Beogradu. Tim „turističkim” krakom nacističke obaveštajne službe upravljao je Gebels, glavni propagandista Trećeg rajha, a glavni operativac bio je Herman Eser.
O razmerama te službe i načinima njenog delovanja svedoči podatak da je od 1933. do 1939. godine Gebels samo u Holandiju poslao na rad više od 20.000 konobarica, a u Englesku oko 14.500 mladih žena, svojih agenata.
U to vreme Nojhauzen je već nekoliko godina obavljao i dužnost nemačkog konzula u Beogradu, što je samo doprinelo da razvije široku mrežu veza i uticaja, ne samo u jugoslovenskoj prestonici. Ugledni industrijalci i trgovci, bankari i političari, oficiri i advokati, činili su krug osoba s kojima je Nojhauzen bio u neprekidnim poslovnim vezama.
Kako je izjavio na saslušanju u Vojnom tužilaštvu Jugoslovenske armije, 18. septembra 1947. godine u Beogradu, u nekoliko navrata primljen je i kod namesnika, princa Pavla ****đorđevića.
„Jedanput ili dvaput poklonio sam ondašnjem maloletnom kralju malu električnu železnicu i jedan model topa, a knezu Pavlu vaze od porcelana”, izjavio je u istrazi pomenutog dana Nojhauzen.
S njegovim „Saobraćajnim biroom” izbio je u proleće 1940. godine ozbiljan skandal. Tada je jugoslovenska vlada odbila izdavanje viza za čak 15.000 nemačkih turista, navodnih turista, u stvari u većini vojnika, inženjera i tehničara, špijuna čiji su koferi skrivali najsavršenije fotografske aparate, jake dvoglede i radio-otpremne stanice. Svoju prvobitnu odluku jugoslovenska vlada ipak je promenila, za šta se lično zalagao pomenuti Herman Eser, koji je tim povodom doputovao u Beograd i privoleo svoje sagovornike da nemačkim „turistima” izađu u susret. Svakako je i u tome važnu ulogu odigrao Franc Nojhauzen.
Prošlo je od tada godinu dana, da bi 6. aprila 1941. nacistička Nemačka napala Kraljevinu Jugoslaviju čija je teritorija ubrzo raskomadana.
U okupiranoj Srbiji Franc Nojhauzen imenovan je za generalnog opunomoćenika za privredu, s neograničenim ovlašćenjima. Iza ove funkcije skrivala se operativna uloga prvog čoveka složene nacističke mašinerije, podređene direktno Geringu, za finansijsku i privrednu pljačku okupirane zemlje, za eksploataciju njenih rudnih bogatstava, poljoprivrednih proizvoda, kulturnih i umetničkih vrednosti.
Osim ovoga, Nojhauzen je bio i opunomoćenik za metalne rude na jugoistoku. Koliko je i kakvo poverenje u njega imao Gering, može se naslutiti iz činjenice da je Nojhauzenu dao i partijski generalski čin u Nacionalsocijalistič koj vazduhoplovnoj organizaciji (NSFliegerkorps).

Put putuje 16 sanduka
Sam Nojhauzen pojavio se na Oplencu već 3. maja 1941. godine. U njegovoj pratnji bila je grupa stručnjaka obučenih za procenu umetničkih vrednosti i arhivske građe, očigledno odlično obaveštenih o dragocenostima koje su već duže od dvadesetak godina pohranjivane na zadužbinskom imanju ****đorđevića.
Tog dana bilo je jasno šta se skrivalo iza one Geringove reči „fascinantno” kada je 1934. godine stajao pred „Tajnom večerom” urađenom u Jerusalimskoj patrijaršiji.
Nojhauzen je dragocenost upakovao u posebni sanduk, s naročitom zaštitom, i onda „Tajnu večeru” poslao Hermanu Geringu u Berlin, da ukrasi njegovu enormno vrednu zbirku nastalu u godinama munjevite pljačke dragocenosti i umetnina u okupiranim zemljama Evrope.
Mora da je izuzetno zadovoljstvo obuzelo bivšeg pilotskog asa kad se „Tajna večera” konačno našla u njegovim rukama. Bio je to još jedan dokaz njegove moći i sjajan pokazatelj lakoće s kojom se bavio „kolekcionarstvom”.
U poduhvatu pustošenja zadužbinskih dragocenosti, Nojhauzen je napunio čak 16 velikih sanduka i onda ih poslao u Upravu kraljevih dobara, dok je jedan sanduk zadržao za sebe, ali je i njega predao pošto je prvo zadržao najdragocenije predmete.
Što se tiče „Tajne večere”, izuzetna dragocenost krasila je Geringovu zbirku do kapitulacije nacističke Nemačke 9. maja 1945. godine.
Samog Geringa američki vojnici uhapsili su nekoliko dana ranije, a onda je na suđenju u Nirnbergu, po svim tačkama optužnice, proglašen krivim i osuđen na smrt vešanjem. Podneo je žalbu na presudu, ali ona nije uvažena. Posle devetnaest dana, 15. decembra 1946. godine, pregrizao je kapsulu cijanida koju je skrivao u zatvorskoj ćeliji, izvršivši samoubistvo.
Pre dve godine obelodanjeno je svedočenje ondašnjeg mlađanog američkog vojnika koji je u svom neznanju cijanidom snabdeo Geringa.
Njegov miljenik, Franc Nojhauzen, u to vreme saslušavan je u vojnom tužilaštvu u Beogradu da bi potom pred vojnim sudom bio osuđen na 20 godina zatvora kao ratni zločinac, ali je pušten na slobodu 1957. godine.
„Tajna večera”, poklon jerusalimskog patrijarha kralju Aleksandru I ****đorđeviću, tada se već ponovo nalazila tamo odakle je Nojhauzen spakovao Geringu u maju 1941. godine - na Oplencu.
Priča o povratku takođe je na neki način posebna povest. U svakom slučaju, predstavnici jugoslovenske vojne misije u Berlinu, okupaciono podeljenom posle 1945. godine između savezničkih sila, u potrazi za umetničkim vrednostima opljačkanim tokom okupacije u Jugoslaviji, uz ostala dela, uspeli su posle silnih peripetija da uđu u trag i „Tajnoj večeri” i da je vrate u zemlju.
Ne treba sumnjati da je u tom poduhvatu važnu ulogu imao i Ante Topić Mimara, glasoviti kolekcionar iza čijeg imena se, u stvari, skrivao Ličanin Mirko Maratović (Mi-rko Mara-tović. Ali, to je tema za neku novu priču.
I ova o kodu Leonarda da Vinčija na Oplencu već je dovoljno uzbudljiva.

Slobodan Kljakić
Snimili: Milan Janković, Nikola Jančić