Istorija gradova-Carigrad,Istanbul

Istanbul









Carigrad (Konstantinopolj, Istanbul) se nalazi na ulazu u Bosforski moreuz, a njegovo istorijsko srce smešteno je oko prirodne luke poznate i kao Zlatni Rog. Sa svojih 8.803.468 (10.018.735 sa periferijom) stanovnika, on je najveći grad Turske i jedan od najvećih evropskih gradova.
On je danas sedište istoimene oblasti, dok je delu grada poznatom kao Fanar sedište Vaseljenskog patrijarha.

Naziv

• Vizantion je ime prvog naselja na ovom mestu. Naziv je dobio po kralju Bizasu. Grčki oblik je Βυζάντιον (Βυζάντιο), a latinizacija tog naziva je Byzantium.

• Novi Rim ili Nova Roma je naziv koji mu je dao car Konstantin Veliki prilikom "osnivanja" 330 godine.

• Konstantinopolj (Konstantinopolis, odnosno Κωνσταντινούπολη ili Κωνσταντινούπολι ς) je naziv koji je ušao u upotrebu, pošto naziv Novi Rim(Nova Roma) nije bio prihvaćen. Reč je kovanica koja znači Konstantinov Grad (polis,πολις). Arabljani su, takođe, koristili ovaj naziv u obliku Qustantaniyyeh (قسطنطنيه).

Car Konstantin Veliki, mozaik iz crkve sv. Sofija

• Carigrad je opšte slovenski naziv ovog grada i pojavljuje se u gotovo istovetnom obliku u svim jezicima. (staroslovenski jezik: Цѣсарьградъ,crkvenos lovenski: Carьgràdъ, ruski jezik: Carьgrád, bugarski jezik: Càrigrad, ukrajinski jezik: Cargorod, srpski jezik: Carigrad. (Ovaj termin koristili su jedno vreme Bugari za svoju prestonicu Trnovo.)

• Istanbul je turski naziv izveden od grčkih reči is tin Poli (εις τήν Πόλι(ν)) što bi značilo u „Gradu“. Pošto je Carigrad bio, za Grke, neosporan centar sveta oni su za ga nazivali jednostavno „Grad“ (i Poli odnosno ι Πόλι). Dolaskom Turaka još neki gradovi su dobili "nova" imena dodavanjem is tin (εις τήν) ispred imena. Ovaj naziv ozvaničen je 28. marta 1930. godine.

Prošlost grada

Prvu naseobinu na ovom mestu osnovali su grčki kolonisti iz Megare 667 godine p.n.e. i nazvali su je Vizantion po svom kralju Bizasu. Tokom građanskog rata 196 godine, Septimije Sever ga opseda i teško razara, ali ga po dolasku na vlast obnavlja i grad se vrlo brzo oporavlja od toga.
Konstantin Veliki odlučuje da na tom mestu podigne novu prestonicu, pošto mu se ono ukazalo u snu, i 330. godine osniva ga pod imenom Novi Rim. Taj naziv, međutim nije uhvatio korena i umesto toga sve više se koristio naziv Konstantinov grad tj. Konstantinopolj. Nakon raspada Rimskog carstva Carigrad postaje glavni grad Istočnog dela koji će se po njemu biti nazvan Vizantija.
Zahvaljujući dobroj poziciji na raskršću glavnih kopnenih i morskih puteva, kao i činjenici da je bio prestonica najznačajnije države u to doba Carigrad se vrlo brzo razvija i uskoro postaje najveći i najbogatiji grad ondašnjeg sveta.
Krstaši IV krstaškog pohoda uspevaju da ga osvoje sa morske strane i strahovito ga pljačkaju 1204(Pad Carigrada(1204)). Nakon toga Carigrad biva sedište Latinskog carstva sve dok 1261 ne biva oslobođen od strane nikejskog cara Mihaila VIII Paleologa koji obnavlja Vizantijsko carstvo.
Turski sultan Mehmet II uspeva da, nakon duge blokade i opsade, osvoji grad u poslednjem jurišu u utorak 29.05.1453, nakon čega je grad pretrpeo ogromno pljačkanje i razaranje, a u odbrani grada poginuo je i poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš (Pad Carigrada (1453)).

nastavice se.....

Пад Цариграда (1453.)




Опсада Цариграда,слика из 1499.године

Пад Цариграда је освајање Цариграда, главног града Византије, од стране војске Отоманског царства у уторак 29. маја 1453. године. Овај догађај је значио пад Византијског царства, иако су се неке земље (деспотовина Мореја и царство у Трапезунту) одржале још неколико година. Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Турци коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу, који ће се окончати тек под Бечом 1683. године. Поред тога, Западну Европу су преплавили учени људи из Византије који су са собом донели знања из антике и са Истока, што ће касније довести до појаве Хуманизма и Ренесансе. Због свега овога се пад Цариграда често сматра догађајем који је означио крај средњег века. У завршним борбама током опсаде живот је изгубио и последњи византијски цар Константин Драгаш.


Прилике у Византији и на Балкану

Византијско царство средином XV века практично и није постојало. Састојало се од Цариграда са најближом околином, у ком је столовао цар, и Морејске деспотовине, којом је управљао царев брат, деспот Тома Палеолог. Поред тога, на обалама Црног мора, још од доба IV крсташког похода и пада Цариграда 1204. године, постојала је од Цариграда независна држава на византијским традицијама, тзв. Трапезунтско царство.
Српска деспотовина је у то доба већ била дубоко захваћена унутрашњим сукобима и неспособна ни да организује сопствену одбрану, а камоли да пружи помоћ царству на издаху, што се показало само неколико година касније, када су Турци без борбе ушли у Смедерево и прекинули постојање државе Србије. Поред тога, Српска деспотовина је у то доба била турски вазал и, као таква, у обавези да султану у случају рата шаље помоћне одреде.
Друга српска држава, краљевина Босна, је такође била у тешкој унутрашњој ситуацији. У њој су скоро пола века текле борбе између властеле и краља, као и међу самом властелом. Сукобљене стране су се у међусобним борбама поред својих снага ослањале и на "помоћ" са стране, тако да су у сукобе у Босни увелико биле увучене и краљевина Мађарска (што директно, што преко хрватских великаша) и Отоманска империја. Краљевина Босна неће ни деценију надживети судбину Византије, јер ће Стефан Томашевић 1458. године поверовати Турцима на реч да га неће убити и отворити капије Кључа на Сани, након чега ће одмах бити погубљен, а његова глава красиће неко време бедеме.
Последња бугарска држава, Видинска кнежевина, пропала је још 1398. године, тако да су се простори некадашњег бугарског царства већ више од пола века налазили под турском окупацијом.

Мехметов долазк на власт и припреме

Mехмет II долази на власт у Отоманском царству 1451. године и његов ум, према речима византијског историчара и савременика дешавања Михајла Дуке, „бива дан и ноћ опседнут мишљу о освајању Цариграда“.О томе сведочи и чињеница да је врло брзо по преузимању власти потписао уговоре са краљевином Мађарском и Млетачком републиком којима се, барем привремено, осигурао од њиховог мешања у сукоб са Византијом.

Блокада Босфора




Румелијски Хисар


Одмах по ступању на престо, Мехмет је током зиме 1451. године отпочео са ангажовањем градитеља за нову тврђаву којом би у потпуности контролисао Босфор. Градња је почела након победе над побуњеним емиром од Карамање Ибрахимом у априлу 1452. године, а радове, који су окончани у августу исте године, надгледао је султан Мехмет лично.
Нова тврђава, Румелијски Хисар, изграђена је неколико километара од Пере, насупрот Анадолијском Хисару, који је на азијској страни Босфора изградио Бајазит I. Овај положај је омогућио да се ове две тврђаве међусобно допуњавају и својим топовима контролишу пролаз Босфором, који је на том месту најужи (702 метра), тако да су сви бродови морали да пристану уз обалу, буду прегледани и да плате пролаз да би прошли. Да је пролазак без турске дозволе веома тежак уверио се крајем 1452. године један млетачки брод који је потопљен у покушају да се провуче без плаћања и провере. Преживели чланови посаде су ухваћени и изведени пред Мехмета, који је наредио да их погубе. Значај затварања Босфора није био толико у добијању новчаних средстава колико у онемогућавању пружања било какве помоћи Цариграду из колонија италијанских градова на обалама Црног мора, пошто су Турци већ контролисали Дарданеле и пружање помоћи из Европе.

Византијске припреме

Румелијски Хисар, који је и поред више византијских покушаја да спрече и саботирају његову градњу завршен августа 1452. године, био је јасан сигнал да је нова опсада неминовна и Цариград по царевој наредби ускоро након тога затвара своје капије. Владар Византије Константин Драгаш је био свестан своје ситуације, као и чињенице да се сам својим снагама не може одупрети Турцима. Због тога се, као и његови претходници, окренуо Западној Европи, надајући се новом крсташком походу који би поразио Турке, као што су то у доба Алексија I Комнина учинили крсташи Првог крсташког похода повративши му Никеју на свом путу ка Јерусалиму. Међутим, ране које је су направили Велика Шизма и Четврти крсташки поход, односно пад Цариграда 1204. године, нису зарасле, чак су се још више продубиле.

Последња објава уније

Потапање млетачког брода и погубљење преживелих чланова посаде послали су јасну поруку Западној Европи да се Мехмет не шали и да је судњи час Цариграда близу. Надајући се да ће се после тога појавити антитурско расположење, Константин се одлучује на очајнички потез и у цркви Божије Мудрости 12. децембра 1452. објављује прихватање Фирентинске уније, која је у присуству његовог брата Јована VIII закључена 6. јула 1439. године у Фиренци. Међутим, народ је и овог пута, као и десет година раније, одбацио унију, и она је остала само мртво слово на папиру. Антизападно (антилатинско) расположење међу становништвом одражава изјава која се приписује Луки Нотарасу, војсковођи и једном од Константинових најближих сарадника:

„Више волим да у Цариграду видим турски турбан, него католичку митру.“

Проглашење уније није донело никакву корист Константину Драгашу и његовој држави, напротив; створило је незадовољство у народу и довело га је у сукоб са Нотарасом.
На Западу у том тренутку није било услова за помоћ Царству, чак и да је постојала воља. Енглеска и Француска су након окончања стогодишњег рата биле неспособне за било какву ширу акцију, немачке државице су биле у међусобним сукобима, док су иберијска краљевства (Арагон, Навара, Португал, Леон, Кастиља) била заокупљена Реконквистом, а краљевине Мађарска и Пољска још се нису опоравиле од пораза код Варне 1444. године.

Долазак појачања, састав гарнизона и распоред одбране

Иако из Западне Европе није стигла већа организована помоћ, неке трупе су ипак дошле у помоћ опкољеном граду. Ђеновљанска република, која је била вековни савезник Византије још од ослобођења Цариграда 1261. године, послала је два брода са 400 људи на челу са Ђованијем Ђустинијанијем Лонгом, који су на путу из Ђенове покупили и 300 људи који су чинили ђеновљанску војну посаду на Хиосу, тако да је 29. јануара у Цариград пристигло 700 добро наоружаних и прекаљених бораца. Константин је одмах по њиховом приспећу поставио Ђустинијанија на чело одбране града.
Исидор, католички бискуп и некадашњи латински митрополит Кијева и целе Русије, који је стигао у град као папски легат, довео је са собом 200 људи које је у Напуљу регрутовао о трошку папе Николе V. Поред тога, Млечани су дозволили Драгашу да на Криту регрутује већи број тамошњих морнара и војника. Последњој одбрани града поред тога придружили су се:

• Јохан Грант, западни инжењер
• дон Франсиско де Толедо
• Маурицио Катанео
• Орхан, отомански принц
• браћа Бокијардо — Паоло, Антонио и Трољо

Пред почетак напада целокупан гарнизон чинило је око 7 000 људи, од којих је било око 5 000 Византинаца, док су преостале 2 000 чиниле трупе регрутоване на Западу или у колонијама западних земаља на Истоку.
Становништво града, које је уочи напада бројало око 50 000 људи, стало је уз свог цара, а њима су се придружили и становници западних колонија у граду, осим мале групе од око 700 Италијана, која је напустила град на 7 бродова током ноћи 26. фебруара. Током целог трајања опсаде становници Цариграда су здушно чинили све да помогну одбрану и спрече најгоре, првенствено вршећи поправке бедема и одтрпавајући шанац.
Одбрана града подељена је на неколико делова:

1. Ђовани Ђустинијани и Драгаш, са најбољим борцима, област око Романове капије
2. Гиљермо Миното(млетачки конзул), са својим борцима, четврт Влахерна
3. Лука Нотарас и Алексије Дисипатос, са резервом близу бедема, четврт Петра
4. Теофил Палеолог, Нићифор Палеолог и Димитрије Кантакузин, резерва од око 700 људи, код цркве светих Апостола у средишту града
5. Алвизио Диједо, млетачки заповедник, који је командовао флотом смештеном у Златном рогу

Урбан и Василевс




Теодосијеви бедеми и Романова капија


Непосредно пре почетка непријатељстава мађарски градитељ топова Урбан понудио је Константину Драгашу своје услуге у предстојећем сукобу. Међутим, у царској каси није било довољно средстава за ангажовање, због чега је његова понуда да изгради топове који би помогли у одбрани града морала би одбијена. Урбан се након тога окренуо Мехмету II, који га је дочекао отворених руку исплативши му троструко већу суму од оне коју је тражио.
Био је то почетак ере ватреног оружија, али је огромни (за ондашње време) топ који је Урбан изградио за Мехмета био велико чудо технике. Топ, назван Василевс, је био дугачак преко 8 m, а избацивао је ђулад пречника око 75 cm, масе око 550 kg на даљину од око 700 m. Био је постављен на узвишењу насупрот Романове капије, дела цариградских бедема који је процењен као најслабији. Без обзира на своју монструозну величину Василевс се показао као врло непрецизан и непрактичан. Било му је неопходно 3 сата да би се напунио и испалио пројектил, а самих пројектила је било врло мало. Своје учешће у опсади Цариграда окончао је након 6 недеља, када се под урушио под силином сопствених трзаја.

Почетак опсаде и распоред отоманских снага

Отоманске трупе су почетком 1453. године почеле да се окупљају из свих делова империје пред престоницом Адријанопољем. Постоје спорења око броја турских трупа (бројке се крећу од 100 до 200 хиљада), али их је највероватније било око 150 000, од чега су 20 000 чиниле елитне трупе јаничари, док су остатак чиниле како регуларне трупе и дервиши, тако и сви други које је привукла могућност да у случају победе и пада града учествују у његовој пљачци и одвођењу локалног становништва у ропство. Након прикупљања пред Адријанопољем трупе су се полагано упутиле преко Тракијског полуострва ка Цариграду, заузимајући успут мање градиће који су још признавали врховну власт Византије, међу којима је Селимврија пружила јачи отпор освајачима.
У освит Великог Понедељка 2. априла турске трупе су се појавиле пред градом и започеле су затварање обруча око њега, који је био окончан 12. априла пристизањем турске флоте од око 200 бродова на чијем је челу био потурчени Бугарин Сулејман Балдоглу. Са појавом турских трупа пред градом 2. априла, између Пере и остатка Цариграда развучен је масивни ланац којим је преграђен Златни рог, а иза ланца је као додатна заштита постављено 10 бродова. Према султановој наредби, његов чадор је постављен у близини Василевса, северно од Романове капије. Испред линије отоманских снага ископан је ров, док је земља која је добијена његовим копањем употребљена за подизање мањег бедема на чијем је врху подигнута дрвена палисада да би се спречили евентуални изненадни испади опсађених из града. Мехмет II је своје трупе распоредио у неколико група:

1. паша Карађа, европске (румелијске) трупе, насупрот Влахернских бедема, односно Млечана под командом Гиљерма Минота
2. паша Ишак, азијске (анадолијске) трупе, насупрот јужног дела двоструких бедема Теодосија II
3. паша Заганос, резерва отоманских трупа, преко пута Златног рога уз Ђеновљанску Перу
4. Сулејман Балдоглу, заповедник флоте, контролисао је Мраморно море и Босфор, држећи град под блокадом са морске стране

Држећи се исламских традиција, султан Мехмет II позвао је становнике на предају, обећавши сигурност за њих и њихову имовину, а такође је понудио Драгашу да преда град, након чега би му било дозвољено да се безбедно повуче у Мистру и да њом управља, као суверени владар Морејске деспотовине. На султанову понуду Драгаш је одговорио речима:

„Предаја града није нити моје лично право нити право било ког појединца која у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.“

План пада Цариграда 1453. године


Готово одмах пошто је примљена вест о Константиновом одговору, турски топови стационирани првенствено у долини Ликоса отпочели су са паљбом и почео је напад на град. Отоманска артиљерија брзо је урушила део бедема у близини капије Харсијус, тако да је становништво још исте ноћи изашло на бедеме да би покушали да колико толико поправе стање тог дела бедема. Ова пракса ноћних оправки бедема и одтрпавања шанца потрајала је сваке ноћи до коначног пада града. Иако су опсађени чинили све што је било у њиховој моћи да смање штету коју је артиљерија наносила, на једном делу бедема ускоро се појавио процеп, а сам шанац је био скоро затрпан, због чега су опсађени на том простору подигли дрвену барикаду од кочева.
Први јак јуриш на цариградске бедеме учињен је током ноћи 18. априла на разрушени део бедема. Турци су покушали да спале барикаду од кочева и омогуће себи прилаз разрушеном делу бедема не би ли се пробили у сам град. Међутим, здружене снаге на челу са Ђустинијанијем успешно су одбиле овај удар, захваљујући свом искуству и оклопу, али и чињеници да су се борили на уском простору, због чега до изражаја није дошла турска многобројност, већ су пресудили искуство и снага бораца који су били на страни опсађених.

Пробој четири брода [

Изјутра у петак 20. априла, пред градом су се изненада из Мраморног мора појавила три ђеновљанска и један велики грчки теретни брод, којим је управљао капетан Флантанелас, који су носили намирнице опсађеном граду. Балдоглу је одмах покренуо флоту и 4 хришћанска брода су брзо била опкољена мањим отоманским галијама. Отпочела је борба у којој су посаде 4 брода покушале да се грчком ватром и бацањем на Турке свега што су могли (камење, копља…) одбране и пробију до Златног рога. Становништво града похрлило је на бедеме да посматра битку, као и сам султан, који је од силног узбуђења и занесености издавањем наређења ујахао у море.
Ветар је у почетку гонио бродове ка југоисточном крају града, али је изненада посустао и струја је почела да гони бродове ка обали на којој се налазио Мехмет II са својом војском. Током борбе четири брода су се толико приближила један другом да су ускоро створили неку врсту пловеће тврђаве. Предвече се ветар поново подигао и хришћански бродови су се уз његову помоћ пробили кроз мање турске бродове и упловили са залихама у сигурност Златног рога.
Овај тријумф подигао је морал опсађенима, а Балдоглу је ражалован и погубљен. На његово место је постављен султанов мезимац беј Хамза.

Превоз бродова копном

Пробој хришћанских бродова јасно је указао султану да град треба још више притиснути са свих страна, поготово са морске стране. За ово је било неопходно овладавање и Златним рогом, што је било немогуће извести без флоте у њему. Како је морски прилаз Златном рогу био преграђен масивним гвозденим ланцем, за чије је уклањање било неопходно заузимање Ђеновљанске Пере(која је у том трену било званично неутрална и чију неутралност, макар и на папиру је Мехмет у овом трену желео да задржи) , Мехмет II се одлучио за до тада невиђен потез. Одлучио је да своју флоту, копном пребаци у Златни рог.
План је био да се од Босфора, поред бедема Пере до Златног рога изгради пут од науљених балвана преко којих би бродови били превучени до долине извора на обали Златног рога где би поново били поринути. Хиљаде радника је уз помоћ волова изградило такав монументални пут и извело пребацивање бродова, тако да су опсађени са ужасом ујутру 22. 04. констатовали да отоманска флота преко копна стиже у Златни рог. Турци су пред град преко копна допремили око 70 бродова.
Опсађени су одмах одржали састанак на ком је на крају одлучено да се изврши напад на отоманску флоту и да се она грчком ватром спали. Напад је коначно(након више одлагања) изведен током ноћи 28. 04. , али је изгледа неко од западњака из Галате одао Турцима намере Хришћана, тако да су их они спремно топовима дочекали. Напад није успео, док хришћанска флота је претрпела тешка оштећења, а четрдесетак морнара је заробљено и погубљено на лицу места.

Значај бродова у Златном рогу

Пад Цариграда (1204) Иако отоманска флота није постигла готово никакав успех у борби са хришћанима, нити је одиграла неку улогу у нападима на град током свог боравка у Златном рогу, првенствено због много боље обучености хришћанских морнара, она је одрадила посао који јој је Мехмет наменио.
Појава непријатељске флоте поражавајуће је деловала на становништво које се још увек сећало Крсташа и ужаса који су они са собом донели продревши у град управо преко морских бедема који су окренути Златном рогу. Због тога су очи одбране стално биле упрте ка њима и њиховим кретањима, да би на време интервенисали и спречили понављање катастрофе која је задесила Цариград 1204. године.

Наставак напада и борба у тунелима





Разрушени копнени бедеми


Бомбардовање бедема се настављало и они су се све више и више урушавали противно напорима становништва да их заштити и поправи у што је већој мери могуће. Турци су поново покушали у ноћи 07. 05. да пробију одбрану код Романове капије, али су само захваљујући храбрости, срчаности и вештини цара Константина и капетана Лонга, која је надахнула браниоце, били одбијени. Поновни покушај покренут је током ноћи 12. 05. на делу градских бедема на ком се спајају двоструки бедеми Теодосија II и влахернски бедеми, али је и овај турски напад одбијен.

Покушаји тунеловања

Пошто јуришима нису успевали да пробију одбрану Града, Турци су покушали да тунеловањем поткопају темеље бедема и тако себи олакшају пробој у град. Главну улогу у томе играле су копачи из Новог Брда које је у оквиру својих вазалних обавеза послао српски деспот. Међутим ни Византинци нису седели скрштених руку већ су органозовали копање противтунела којима је руководио Јохан Грант. Успешним копањем противтунела Византинци су успели да потопе неке од њих, док су у друге упали војницима који су побили копаче. Током тих акција, заробљен је један од главних турских инжењера који је мучен док није признао где се налазе преостали тунели, који су након тога уништени, чиме је спречен покушај Турака да тунелима ослабе одбрану града.

Слање дромона у Мраморно море

У опсађеном граду је и даље живела нада да их Запад није заборавио и да је хришћанска војска или флота на путу ка граду. Због тога је почетком маја послат дромон ка Мраморном мору са задатком да нађе помоћ и убрза њен долазак до Цариграда. Дромон се вратио у град 23. 04. у Цариград доневши вест да нема никакве флоте на видику и да су препуштени сами себи. Посада брода је и поред те чињенице одлучила да се врати и остане до краја опсаде у Цариграду, иако су били свесни да ће их то коштати живота.
Овакав развој ситуације натерао је Константинове сараднике да га упуте у напуштање Цариграда и одлазак на Запад у покушају да својим присуством дозове помоћ опсађеном граду. Константин је то категорички одбио, решен да остане до краја опсаде у Цариграду, да се бори и погине за њега, ако је то потребно, иако је његов отац Манојло II током Бајазитове опсаде града 1399. године, напустио град током опсаде у покушају да нађе помоћ.

Помрачење месеца и последња понуда Мехмета II

Мехмет II је 12. априла опсађеном граду упутио последњу понуду, захтевајући астрономски данак (за који је знао да Византинци не могу сакупити) од града за подизање опсаде. Константин је одбио понуду речима:

„Боже опрости да живим као цар без царства. Ако мој град падне, пашћу и ја са њим. Ко год жели да побегне, нека се спасава како зна, а ко је спреман да погледа смрти у очи, за мном.“

Када је његова понуда одбијена, Мехмет је одлучио да заузме град макар и на јуриш.
Током ноћи 22. маја десило се помрачење Месеца, што су неки опсађени, попут кнеза Игора, протумачили као лош знак.
Међутим, и у турском логору су почеле да се појављују смутње. Већ су увелико кампом колале приче да је Млетачка флота на домак Цариграда (иако је млетачки сенат у то доба и даље расправљао о томе да ли треба послати флоту у помоћ Цариграду) и да Мађари прелазе Дунав. Смутње су се појавиле и у главном штабу у коме је велики везир Халил Хандарли (за кога постоје индиције да је био повезан са Константином Драгашем) отворено захтевао подизање опсаде, због могуће западне интервенције. Подржан од млађих војсковођа, Мехмет II се на састанку 25. маја одлучује за један последњи свеопшти напад на град. Након ове одлуке припреме за велики напад су убрзане.

Завршни напад


Припреме у Цариграду

Становницима и властима у Цариграду било је јасно да је последњи час опсаде на помолу. Током 28. 05. извршене су последње поправке бедема и барикада. Кроз град су, уз пратњу црквених звона, направљене литије са светим реликвијама у којима су учествовали сви који нису били тренутно ангажовани на одбрани града или поправкама без обзира на веру. Истовремено је одржан састанак војних заповедника и градских званичника о предстојећем нападу. Том приликом Константин Драгаш се обратио скупу речима:

„Постоји време када Човек мора бити спреман да се суочи са смрћу када се бори за своју Веру, Државу, Породицу или Суверена. Данас, сва четири разлога су присутна. Што је још важније, моји поданици који сте потомци Грка и Римљана, морате надмашити своје претке. Морате се борити и жртвовати себе без страха, јер живели сте у великом Граду и сада ћете погинути бранећи га. Што се мене тиче Ја ћу умрети за своју Веру, за свој Град и за свој Народ.“

Константин се поред тога захвалио Италијанима што нису напустили град у одсудном трену, замоливши Ђустинијанија да његову драгу Ану Нотару пребаци на свој брод, да не би пала у руке Турцима, ако се ипак пробију у град, јер је он и даље чврсто веровао да ће успети да одбију напад и одбране град. Константин се са свима опростио и затражио опрост ако им је икада ишта учинио нажао. Касније је одјахао до дворца Влахерна, у коме се поздравио са члановима свог домаћинства, замоливши и њих да му опросте ако им је икад ишта учинио нажао. Цар је након тога одјахао у ноћ да изврши последњу смотру војске, након чега је заузео свој положај код Романове капије.
Те вечери у цркви Божанске Мудрости одржана је заједничка служба коју су држали православни и католички свештеници, а у цркву су дошли сви који нису били на бедемима. Људи су плакали, певали химне, узимали последње причешће, тражили опрост једни од других, а међу присутнима се на кратко појавио и сам Константин. Последња хришћанска служба у цркви Божанске Мудрости још увек је трајала када је, нешто после поноћи, отпочео последњи напад на град.

Напад на град

Први напад су чиниле тзв. нередовне снаге, које су чинили људи које је привукла могућност пљачкања, односно Мехметово обећање да ће три дана и три ноћи моћи да пљачкају шта стигну. Праћени дивљом виком, звуком бубњева и зурли напали су последњу одбрану града. После два сата борби са снагама којима је командовао Ђовани Ђустинијани повукли су се остављајући за собом велики број мртвих и рањених.
Други напад био је уперен на Влахернске бедеме и водиле су га азијске(анадолијске) трупе на челу са пашом Ишаком. Борба на уском простору дала је неопходну предност браниоцима, који су успели да задрже Турке. У једном трену група Турака је успела да пробије линију одбране и деловало је да ће успети да се докопају града и овладају тим делом бедема, али је Константин Драгаш са пратњом брзо реаговао и побио ту групу затворивши процеп који су створили. Након тога су се повукле и азијске (анадолијске) трупе .




Теодосијеви бедеми са дворцем Порфирогенита поред кога је Керкопорта


Трећи напад чинила је елита Отоманске империје − Јаничари, хришћанска деца која су одвојена од родитеља и тренирана за војну службу од малих ногу. Иако уморни, браниоци су успели да одолевају и овом нападу и изгледало је да су и Јаничари одбијени. Последњи јуриш, који је чинило око 3 000 јаничара, скоро да је био заустављен и одбијен, када се на једној од кула појавио отомански барјак.
У жару борбе браниоци су превидели малу капију под именом Керкопорта (Циркуска капија) која је остављена отворена. То је брзо открила група нередовних трупа и кроз њу продрла на бедеме развивши отоманске барјаке у сам освит зоре. Ђеновљани су, спазивши турски барјак, кренули ка њима. Након што су повратили контролу над Керкопортом, упутили су се да елиминишу преостале отоманске војнике и барјаке. У тренуцима када је већ деловало да је победа на дохват руке, јер последњи налет јаничара није успео да пробије одбрану (иако се још увек борио, било је јасно да неће успети), залутали пројектил погодио је Ђустинијанија у груди.
Рањени Ђустинијани наредио је неколицини својих људи да га повуку у град, противно договору да се унутрашње капије не отварају док се борба не оконча и без обзира на Константинове молбе да се не повлачи. Свитање новог дана, уторка 29. маја, пружило је довољно светла Ђеновљанима да виде како се једна од унутрашњих капија отвара и како њиховог команданта уносе у град, што су протумачили као знак за повлачење, након чега су и они кренули да се повлаче ка Цариграду оставивши одбрану Византинцима и, што је још важније, небрањену Керкопорту. Овај покрет Ђеновљана није прошао неопажено и Турци су ударили још јаче на Византинце, док су мање групе отпочеле продор кроз Керкопорту, која је сада била небрањена.

Последњи јуриш Константина Драгаша





Константин Драгаш пред јуриш,споменик у Мистри


Суочен са јаким налетом Турака и њиховим продором кроз Керкопорту, Константин је покушао да заустави њихов продор упућивањем последњих резерви ка капији, али било је прекасно. Свестан да је битка изгубљена и да неће успети да одбију напад јаничара и спрече даљи продор Турака, последњи византијски цар одбацује са себе све знаке царског достојанства (пурпурни (порфирни) плашт…) осим пурпурних чизама и издаје последњу наредбу: „ЈУРИШ!“ За њим у последњи јуриш крећу:

• Теофил Палеолог
• заповедник Бранас
• дон Франсиско де Толедо
• Димитрије Кантакузин
• Матија Згоромалис
• Јован Далмат

Нико од њих седморице (и оних војника који су их пратили у том последњем јуришу) који су исуканих мачева кренули у надолазеће редове јаничара никад више није виђен жив, нити се зна где почивају. Сматра се да су покопани у некој од масовних гробница у које су по окончању опсаде сахрањени погинули.
Тело Константина Драгаша никад није нађено, што је допринело стварању мита његовог лика. Иако је после преузимања града истакнуто тело које је наводно било његово, многи су још онда оспорили да је оно припадало последњем византијском цару, због чега се сматра да се не зна где тачно почива. Постоји и легенда која каже да он спава под Златном капијом и да ће се пробудити када хришћани буду ослобађали Цариград. Тада ће на челу хришћанске војске ући у град кроз Златну капију, која је заправо славолук некадашњег Константиновог Новог Рима. О томе колико се у ову легенду веровало говори и чињеница да су многи отомански султани и велики везири држали зазидану Златну капију, не би ли онемогућили његов улазак у град. Златна капија је и дан данас зазидана.

Пад Града

Разбијање одбране града на копненим бедемима представљало је и крај организованог отпора, али су ту и тамо остале групе које су пружале отпор. Тако су кипарски морнари и војници, који су били задужени за три куле и бедеме међу њима у близини улаза у Златни рог, пружали жесток отпор Турцима не дајући знаке да желе да се предају, па им је на крају било дозвољено да под оружјем, на својим бродовима безбедно напусте Цариград.
У неким деловима града који су били опасани засебним бедемима, локалне власти су преговорима са турским капетанима договориле предају тих четврти под условом да њихово становништво и цркве буду поштеђене пљачкања, силовања и убијања. На тај начин су поштеђени становници:

• Фанара (у ком и дан данас живи неколико хиљада Грка и поред свих турских покушаја да их протерају)
• Петриона, уз обалу Златног рога
• Псаматије, уз обалу Мраморног мора

Истог дана када је заузет Цариград, турске снаге су заузеле и ђеновљанску колонију Перу, иако је она званично била неутрална.
Пометња коју је у редовима отоманске флоте створио продор копнене војске у град, односно чињеница да ће остати ускраћени за плен, омогућила је једном броју становника да се дочепа хришћанских лађи (до којих су многи стигли и пливањем) и на њима побегне на Запад. Међу њима био је и Ђустинијани, који је преминуо пар дана касније од ране задобијене у одбрани града на Хиосу, који је у то доба био колонија Ђеновљанске републике.

Пљачкање и разарање града

Сходно обећањима, Мехмет II је дозволио својим војницима пљачкање Цариграда. Иако им је обећао три дана и три ноћи за пљачкање, наредио је прекид након само 24 часа пошто је прошао градом и видео његову величину. Издајући наредбу о прекиду пљачкања, убијања и поробљавања, рекао је:

„Какав смо Град предали пљачкању и разарању.“

Међутим, његова одлука је касно стигла, јер је добар део становништва већ био побијен, силован или поробљен, а већи део града и његове светиње уништене, а међу њима и икона за коју се сматрало да је дело апостола Луке.
Силовања нису биле поштеђене ни калуђерице, од којих су многе извршиле самоубиство да би спречиле да буду обешчашћене. О томе сведочи и историчар Францис, који каже да су освајачи ломили главе оним женама које су им се опирале, након чега су на подовима цркава силовали њихова мртва тела. Заробљени Лука Нотарас је одбио да преда Мехмету своје синове, након чега је он запретио да ће их све (и њега и синове) побити. Лука је на то затражио да прво пред њим погубе његове синове, па тек онда њега, да би био сигуран да они неће служити Турцима, што му је Мехмет дозволио, погубивши га одмах након његових синова.

Црква Божанске Мудрости

Велики број људи се скупио у цркви Божанске Мудрости, надајући се да ће им Свевишњи пружити заштиту од неверника. Када је Мехмет стигао пред цркву, наредио је да се сломи бронзана капија и уђе у цркву. Након продора, у цркви Божанске Мудрости настао је покољ и поробљавање оних који су се у њој потражили спас. Остала је забележена легенда да су покољ и пад у заробљеништво избегла само два монаха, који су се пред Турцима попели на спрат цркве, где су ушли у зид из кога ће изаћи тек када Цариград поново постане хришћански.

Опсада Цариграда као грчки Косовски бој

Опсада и пад Цариграда заузимају у народној традицији грчког народа слично место као Косовски бој у српској народној традицији.Због тога је могуће повући паралеле како између цара Лазара и Драгаша,тако и између Косова и Метохије и Цариграда у погледима два народа на исте.Сличности ова два догађаја представљају једну од основа Неовизантијског покрета,чији је симбол,као оличење два братска народа,последњи византијски цар Константин Драгаш.
Попут Срба који су се у Самодрежи причестили пред полазак у бој,тако су и Грци у цркви Божанске Мудрости пред завршну борбу организовали велико богослужење.Ток ом борби и једни и други су се нашли надомак победе,али су до пораза доведени сплетом околности који нема везе са њиховом војном снагом и вештином.Као што су Срби на Косову пољу поражени издајом(повлаче њем) Вука Бранковића и Лазаревом одлуком да се приволи царству небеском.Тако су и Грци приликом опсаде града били на корак до победе,када су Турци продрли кроз заборављену Керкопорту,посл е чега је и рањени Ђустинијани одлучио да се повуче из борбе изазвавши распад одбрамбрених редова.После обе битке и српска и грчка држава наставиле су да постоје,али су оба догађаја у народној традицији остала запамћена као велике битке у којима је изгубљена слобода.

Константин Драгаш као грчки цар Лазар

Симболика коју у српском народу са собом носи цар Лазар може се упоредити са значајем који Драгаш има међу Грцима.Драгаша, попут Лазара,није поколебала бројчана надмоћ турске војске и он одлучује да се упусти у борбу и храбро погине,одбивши да се преда и живи као слуга.Обе војсковође су чувене и по својим беседама које су упутили својим заповедницима вече пред битку.
Као што је за цара Лазара везано веровање да ће се Срби ујединити и да ће се обновити српско царство,тек када се саставе сви делови његовог светог тела,тако је за Драгаша везано веровање да није мртав,већ да спава под Златном Капијом и чека да хришћани ослободе град,да би их предводио у завршном јуришу.

Цариград као грчко Косово и Метохија

Поприште обе битке представљало је за оба народа вишевековно срце њихових држава у коме се налазе највеће верске светиње(ван Свете Горе).Цариград је био миленијумска престоница Византије,док је Косово и Метохија било средиште српске државе Немањића током XIII и XIV века са Призреном,царск им градом.
Неке од највећих грчких светиња налазе се у Цариграду.Тако је на месту цркве светих Апостола, која је била гробно место византијских царева, Мехмет подигао муслимански верски комплекс Фатих(Победник). Слична судбина задесила је и манастир светих Архангела код Призрена, задужбину и гробну цркву цара Душана, коју су Турци разрушили и од њеног материјала подигли Синан пашину џамију у Призрену. Један од врхунаца византијске архитектура манастир Христа Спаситеља у Пољу са својим прекреченим фрескама и претварањем у џамију доживела је сличну судбину са Грачаницом и њеним фрескописом. Списак грчких светиња у Цариграду је подугачак, почевши од цркава Божанске Мудрости, Богородице Влахернске, Божанског Мира, Срђа и Ваха, Студитског манастира, као што је и списак српских светиња на Косову и Метохији дугачак од Богородице Љевишке, Дечана, Пећке патријаршије, Бањске, Девича. Поред тога у Цариграду се током грчког робовања под Турцима налазило седиште грчког патријарха(Васељенска Патријаршија),као што је српски патријарх под Турцима столовао покрај Пећи у Патријаршији.
Попут Срба који су током XX века претњама и прогонима претворени у мањину на Косову и Метохији,тако су и Грци(Ромеји) у Цариграду током XX века претворени у мањину која се данас налази на ивици опстанка.Данас је грчка мањина изложена је сталним нападима локалног турског становништва,уз тиху подршку власти,што у многоме подсећа на стање у коме се налазе Срби на Косову и Метохији,који су после 1999.године и доласка КФОРа изложени сталним нападима албанског становништва.

Последице пада Цариграда 1453.




Иван III Васиљевич Велики


Иако се Мехмед II сматрао наследником Римског царства, пад Цариграда 1453. године и нестанак Византије (Источног римског царства) представља његов коначни слом. Уторак, дан када је пао Цариград, је за Грке и дан данас несрећан дан, поготово што је скоро пет векова касније у уторак сломљена Велика идеја (Мегали Идеа) у грчкотурском рату.
Грчко становништво које је било поштеђено турске пљачке током историје постало је познато под називом Фанариоти, према једној од четврти које су се предале и због тога биле поштеђене после пада Цариграда (Фанар), иако су они себе називали (и данас се неколико хиљада преживелих назива) Ромејима. Током векова Фанариоти су заузимали високе положаје у Отоманској империји, док их један број Грка сматра издајницима. Данас их има једва неколико хиљада, иако их је почетком века било око пола милиона, због сталне активности Турске да их протера (види: Септембарски погром) .
Нећака цара Константина, Зоја (Софија) Палеолог, се 1472. удала за московског кнеза Ивана III Великог, доневши у Кремљ византијску културу, обичаје и церемонијал. Захваљујући њој, Москва је постала позната као Трећи Рим, а за владавине њеног мужа Ивана III Московска кнежевина се утростручила и постала Русија.
Пад Цариграда 1453. године представља једну од историјских прекретница јер његова опсада представља почетак употребе ватреног оружја, а нестанком Византије нестао је стари верски поредак у Европи, на чије тло је поново снажно ступио Ислам. Заузећем Цариграда (и колонија италијанских градова-држава у њему) и Босфора Турци су пресекли главну трговачку везу западне Европе са Азијом, што ће довести до покушаја да се до Азије стигне морем, што ће даље за последицу имати откриће Новог Света. Точак историје се поново покренуо. Велики број учених људи из Византије који су пред Турцима побегли на запад носећи са собом мудрост Хеленизма, биће један од катализатора појаве Хуманизма и Ренесансе у европској култури.

Carigradski bedemi






Karta Carigrada sa označenim bedemima


Carigradski bedemi predstavljaju jedan od najmonumentalnijih i najboljih primera fortifikacione arhitekture na svetu. Smatra se da su praktično neosvojivi u slučaju kada u gradu ima dovoljno branilaca da ih opsluže, a tokom svoje milenijumske uloge u zaštiti Carigrada poklekli su samo dva puta:

• pred krstašima IV krstaškog pohoda tokom 1203. odnosno 1204.godine(vidi:Pad Carigrada (1204))
• i, konačno,pred Turcima koji su 1453.godine zauzeli grad i uništili Vizantijsko carstvo. (vidi: Pad Carigrada (1453))

Zbog njihovog značaja UNESKO je kopneni deo bedema uvrstio na svoju listu svetske baštine 1980.godine.



//
Delovi Carigradskih bedema

Carigradske bedeme formira 5 zasebnih celina:

1. Bedem Akropolja - Bedemi antičkog Vizantiona
2. Unutrašnji bedem - Konstantinov bedem
3. Morski bedem
4. Kopneni bedemi - Dvostruki bedemi Teodosija II i Vlahernski bedem
5. Bedemi gradskih četvrti - Bedemi koji su opasivali gradska naselja:Fanar,Petrio n i Psamatiju

• Bedemi Pere - Bedemi koji su opasivali Peru(Galatu) koja se nalazila na drugoj obali Zlatnog roga.
• Dugi bedem Trakije - Anastasijev bedem koji je Anastasije I podigao na udaljenosti od oko 65km od grada i koji su se prostirali od Crnog do Mramornog mora u dužini od oko 50km.

Materijali korišćeni u gradnji Carigradskih bedema





Kapija(Deuterou ili Beogradska) na Teodosijevim bedemima


Za izgradnju bedema korišćena je kombinacija kamenih blokova sa ciglama,dok je kao vezivo korišćen krečni malter.Pored toga,dosta često je u gradnji korišćen mermer koji je uziman sa ruševina iz doba antike kojih je bilo po gradu ili iz kamenoloma sa obala Mramornog mora koji su njime,očigledno,bili bogati.
Kameni blokovi su rađeni od tercijarnog krečnjaka vađenog u kamenolomima,koji su se nalazili oko 5km zapadno od Zlatne kapije.Cigle su pečene u blizini grada,iako do danas nisu pronađeni ostaci ciglana iz doba Vizantije.Dužina cigala je varirala od 30cm do 36cm sa oko 6cm u širinu.Na njima se ponekad moglo videti ime njihovog ktitora,proizvođača ili trenutnog cara.Malter je pravljen mešanjem kreča sa komadićima ili prašinom nastalim od cigala.Sam malter je nakon sušenja,postajao je veoma tvrd.
Sam zid je građen od spoljašnjeg i unutrašnjeg dela.Sa spoljnih strana se nalazi deset redova materijala:

• 9 redova kamenih blokova
• 1 red u kome se nalazi 5 redova cigala.

Unutrašnjost zida je ispunjena delovima cigala i kamenih blokova povezanih

Dvostruki bedemi Teodosija II


Dvostruki bedemi Teodosija II


Dvostruki bedemi Teodosija IIčine veći deo kopnenih bedema i predstavljaju najjači deo Carigradskih bedema.Čine ih tri linije odbrane koje je za vladavine Teodosija II podigao Antemije,pretorijans ki Prefekt Istoka.Danas su većinom u ruševinama,ali ima i delova koji su restaurirani pošto ih je UNESKO 1980.godine uvrstio na spisak svetske baštine.




Istorijat gradnje bedema

Početkom V veka stanovništvo u Carigradu je bilo toliko da je prostor unutar Konstantinovog bedema bio premali za sve,zbog čega se osećala potreba za proširenjem gradskih bedema.Dodatni razlog za ojačavanje bedema bilo je i Vizigotsko osvajanje Rima 410.godine.Posao izgradnje novih bedema otpočeo je prefekt Istoka i budući namesnik mladog Teodosija II Antemije,najverovatn ije po svom stupanju na tu dužnost 405.godine.
Novi bedemi građeni su na udaljenosti od oko 2.5km od linije Konstantinovog bedema i poput Konstantinovog,prost irala se od Zlatnog roga(od dvorca Vlaherna) do obale Mramornog mora(do Mermerna kule) dužine oko 6.5km.Njihova gradnja je okončana 413.godine u 5.godini vladavine Teodosija II(408-450),koji je tada imao svega 12. godina.Sistem novih bedema činile su dve linije bedema ojačanih sa 96 kula.







Sistem Teodosijevih bedema(Šanac,Niski bedem,Paratehion,Spo ljni bedem,Peribolos,Unut rašnji bedem)


Iako su građeni da bi se suprotstavili napadima ljudi,novoizgrađeni bedemi su se prvo sukobili sa prirodom poklekavši u svom prvom sukobu.Veliki zemljotres je 447.godine je sravnio sa zemljom veći deo bedema i 57 kula i to u doba kada je Atila nadirao ka Carigradu.Opasnost od hunskog napada primorala je tadašnjeg prefekta Istoka(koji se zvao ili Konstantin ili Cirus) da za manje od tri meseca obnovi porušene bedeme.U ovom monumentalnom poduhvatu ujedinile su se i zaraćene stranke Zelenih i Plavih koje su obezbedile oko 16 000 radnika.Međutim prefekt Istoka se nije zaustavio samo na obnovi Antemijevih bedema,već ih je dodatno ojačao dodavši ispred njih široki šanac ispunjen vodom sa niskim bedemom i ojačavši stare bedeme dodatnim kulama.Tako je sada kopneni deo bedema činio šanac iza koga su se prostirale tri linije bedema ojačanih sa ukupno 192 kule.

Izgled Teodosijevih bedema

Teodosijevi bedemi se sastoje od tri linije odbrane:

1. Unutrašnji bedem ispred koga se prostirao međuprostor zvan Peribolos
2. Spoljašnji bedem ispred koga se prostirao međuprostor zvan Paratehion
3. Niski bedem ispred koga se prostire široki šanac ispunjen vodom

Unutrašnji bedem

Unutrašnji bedem je predstavljao najači deo Teodosijevih bedema.Visok je oko 9.2m sa spoljašnje odnosno oko 12m sa unutrašnje tj. gradske strane.Debljina bedema se kreće od 4.1m pri vrhu do 4.7m u temelju.Na vrhu bedema se nalazi grudobran visine oko 145cm iza koga se prostirala široka staza.Na vrh bedema se izlazi kamenim stepenicama postavljenim sporadično uz unutrašnji deo bedema.Bedem je bio ojačan kulama koje su izgrađene kao zasebne građevine,iako su sa bedemom činile deo isti defanzivni sistem,čime je postignuto da rušenje dela bedema ne izazove i urušavanje kule koja se na njega naslanjala.

Kule unutrašnjeg bedema









Porušena kula unutrašnjeg bedema


Kule se nalaze na međusobnoj udaljenosti od 52.5m do 54.3m.Njihova visina se kreće od 17.1m do 18m,dok im se radijus kretao od 5.4m do 10.2m.Osnova kula je najčešće bila pravougaona,ali je bilo i kula sa:

• Šestougaonom (heksagonalnom) osnovom
• Sedmougaonom (heptagonalnom) osnovom
• Osmougaonom (oktogonalnom) osnovom

Kule su kamenim svodovima podeljene na dve prostorije,gornju i donju,dok se na vrhu nalazi terasa okružena grudobranom.Ove dve prostorije nisu direktno povezane,čime je omogućeno da ukoliko neprijatelj prodre u donju prostoriju,branitelj i iz gornje prostorije mogu nesmetano da nastave defanzivno dejstvo po napadačima.

• Donja prostorija služi kao skladište ili baraka za smeštaj stražara.U nju se ulazi sa gradske strane kroz veliki lučni svod koji joj obezbeđuje vazduh i svetlost,jer se sa spoljašnje strane nalazilo samo nekoliko puškarnica.U nekim kulama se nalaze mala vrata kroz koja se prolazi u Peribolos.
• Gornja prostorija se koristi kao soba stražara.Njeni prozori je snabdevaju sa dovoljnom količinom vazduha i svetlosti,dok istovremeno stražarima pružaju odličan pogled na spoljni deo grada i omogućuju nesmetano dejstvo na neprijatelja svim vrstama lakih projektila.U nju se ulazi kroz lučni svod sa vrha bedema u čijem se nivou nalazi njen pod.
• Terasa sa grudobranom nalazi se na vrhu kule i do nje se stiže preko stepenica ispod kojih se nalazi lučni ulaz u gornju prostoriju.Tokom opsade se na nju može postaviti balista,manji katapult ili top.

Peribolos

Peribolos je brisani prostor koji se prostire između unutrašnjeg i spoljašnjeg bedema.Širina mu se kreće od 15m do 19.2m.Značaj Perribolosa bio je tokom opsada kada su u njemu bile stacionirane trupe koje su branile i opsluživale spoljašnji bedem.

Spoljašnji bedem

Spoljašnji bedem se prostire između Peribolosa i Paratehiona.Njegova visina je od 3m sa unutrašnje do 8.3m sa spoljašnje strane.Donji deo bedema je izgrađen od punog kamena,dok je gornji deo izgrađen od lučno zasvođenih prostorija dubine oko 2.6m koje se završavaju puškarnicama.Nad ovim lukovima je podignuta staza sa grudobranom koja čini gornji deo spoljašnjeg bedema.Kao i kod spoljašnjeg bedema i na vrh spoljašnjeg bedema se izlazi sporadično postavljenim kamenim stepenicama,a kule su građene kao zasebne građevine.






Kula spoljašnjeg bedema



Kule spoljašnjeg bedema

Kule spoljašnjeg bedema su postavljene između dve kule unutrašnjeg bedema.Visina im se kreće od 9m do 10.5m,sa dužinom od oko 4.8m.Prilikom gradnje Teodosijevih bedema na spoljašnjem zidu su se naizmenično smenjivale kule sa osnovom izduženog kvadrata odnosno polumeseca,ali je tokom vekova obnavljanja bedema ta pravilnost narušena.
Kule su pored terase sa grudobranom do koje se stiže kamenim stepenicama sa vrha bedema imaju i prostoriju u unutrašnjosti koja je u visini Peribolosa i koja se spoljašnje strane ima puškarnice ili otvore za male topove.Najdonji deo kule je bio od pun od čvrstog materijala,ali se u osnovi kvadratnih kula nalazi mala prostorija u koju se ulazi iz Paratehiona i koja je podzemnim prolazom bila povezana sa unutrašnjošću grada.

Paratehion

Paratehion je brisani prostor između spoljašnjeg i niskog bedema čije je širina oko 18.3m.Njegova uloga je bila da prilikom opsade odalji napadače i branioce i omogući opsađenima da dejstvuju po protivniku koji napreduje.

Niski bedem

Na unutrašnjoj obali šanca nalazi se niski bedem odnosno grudobran visine oko 2m koji se uzdiže nad unutrašnjim kamenim ojačanjem šanca.

Šanac

Prvu liniju odbrane grada činio je veliki šanac ispunjen vodom,širine oko 18.3m i dubine oko 6m.On je sa obe strane bio ojačan kamenim zidom debljine oko 1.5m.Šanac je sporadično isprekidan niskim zidom koji ga deli u nekoliko pregrada,dok se u njegovoj unutrašnjosti nalazi sakriveni tunel kojim se opsađeni grad snabdevao vodom.

Kapije u Teodosijevom bedemu



nacrt kopnenih bedema



Na Teodosijevom bedemu se nalazi nekoliko velikih kapija koje se mogu podeliti na:

• Javne,koje su imale imena i pred kojima se nalazio most preko šanca

i

• Vojne,koje su bile označene brojevima i kojima stizalo u različite delove utvrđenja

koje su se naizmenično menjale duž bedema.
Velike kapije su sastavljene od velikog lučnog otvora u unutrašnjem bedemu ojačanog sa po kulom na obe strane.Na nju se nadovezivao lučni otvor u spoljašnjem bedemu,ispred koga se nalazio otvor u niskom bedemu koji se nalazio na početku mosta koji je vodio preko šanca.

Spisak kapija duž Teodosijevog bedema

1. Prva vojna kapija (Hristova kapija)
2. Zlatna kapija uz koju se nalazi Orlova kapija (Jedikule kapija)
3. Druga vojna kapija (kapija Deuterou,Beogradska kapija)
4. Izvorska kapija (kapija Pege,Silivri kapija)
5. Treća vojna kapija (kapija Teodosija II)
6. Kapija Regium (kapija Crvenih,kapija Jeni Mevlihane)
7. Četvrta vojna kapija
8. Romanova kapija (kapija svetog Romana,Topovska kapija)
9. Peta vojna kapija (Kučum kapija)
10. Kapija Harsius (kapija Poliandriu,Jedrenska kapija)
11. Ksilokerkou kapija ili Kerkoporta (Cirkuska kapija)

Sistem kula,kapija i natpisa Teodosijevih bedema

Teodosijevi bedemi počinju od Mermerne kule na obali Mramornog mora koja je bila carski letnjikovac i mesto na kome se spajaju morski i kopneni bedemi.Od nje bedemi se kreću na sever ka Zlatnom rogu.
Neposredno posle prve kule na unutrašnjem bedemu nalazi se prva vojna kapija poznata i kao Hristova kapija.Na nju se nastavlja još šest kula,a sedma kula formira jugozapadni ćošak tzv. Utvrde Sedam kula,čuvenog zatvora iz otomanskog perioda.Između sledeće dve kule koje su izgrađene isključivo od mermera(bez maltera) nalazi se bivši rimski slavoluk koji čini Zlatnu kapiju.Na njih se nadovezuje još jedna kula(11.) koja predstavlja severni kraj utvrde Sedam kula i uz nju se nalazi Orlova kapija koja je u vizantijsko doba korišćena kao javni ulaz u taj deo grada.
Od Orlove kapije do druge vojne kapije prostire se novi niz od 11 kula.Na 8. kuli u ovom nizu očuvani su natpisi o obnovi za vremem careva Lava III i Konstantina V od 720. do 741.godine.Natpis na 10. kuli u ovom nizu beleži da ju je 1434.godine obnovio Jovan VIII.Na kraju ovog niza kula nalazi se druga vojna kapija(kapija Deuterou,Beogradska kapija).
Na prostoru između druge vojne kapije i Izvorske kapije prostire se 13 kula.Natpise o obnovi za vladavine Lava III i Konstantina V od 720. do 741.godine nose 3. i 4. kula,dok je Jovan VIII obnovio 5.(1440.),10.(1434.) i 12.(1434.).Na kraju niza se nalazi Izvorska kapija (kapija Pege,Silivri kapija) na kojoj su očuvani natpisi o obnovi Manojla Brijenija na južnoj kuli iz 1438.godine i iz doba vladavine Vasilija II(976-1025) i njegovog brata Konstantina VIII (1025-1028) na severnoj kuli.Kroz ovu kapiju su nikejske snage pod vođstvom Aleksija Strategopulosa oslobodile Carigrad 25.08.1261.godine.
Potez od Izvorske kapije do kapije Regium pokriva 15 kula,među kojima se nalazi i treća vojna kapija.Na 2. kuli nalazi se natpis o obnovi za vlade Lava III i Konstantina V od 720. do 741.godine.Između 3. i 5. kule nalazi se malo uvlačenje bedema u grad poznato kao Sigma,jer ima oblik grčkog slova sigma(koje podseća na ćirilično slovo S).Neposredno posle Sigme nalazi se treća vojna kapija(kapija Teodosija II).Na 10. kuli u ovom nizu na natpisu o obnovi stoje imena Lava IV(775-780),Konstantina VI(780-797) i Irene(797-802).Ovaj niz bedema završava se kapijom Regium (kapija Crvenih,kapija Jeni Mevlihane) na kojoj se nalazi veći broj natpisa o obnovi.
Bedemi između kapije Regium i četvrte vojne kapije ojačani su sa 8 kula.Na 7. kuli obnovljenoj tokom vladavine Lava III i Konstantina V od 720. do 741.godine,pored njihovih imena urezana je molitva:

„Hriste Bože,Grad ovaj sačuvaj netaknut i rata oslobodi ga.Pokori gnev neprijatelja naših.“

Na 1. kuli posle četvrte vojne kapije nalazi se natpis na kamenu(koji pominje izvesnog Đorđa) koji je najverovatnije uzet sa neke od obližnjih zarušenih crkava tokom obnova koje je sproveo Jovan VIII.Posle niza kula nalazi se kapija svetog Romana u čijoj je blizini Konstantin Dragaš krenuo u svoj poslednji juriš u zoru 29.05.1453.godine u pokušaju da zaustavi prodor Turaka u grad.Nakon Romanove kapije stiže se do pete vojne kapije na kojoj je očuvan natpis o tome da ju je u V veku obnovio Pusije.
Na 8. kuli koja se nalazi između pete vojne kapije i kapije Harsijus nalaze se dva natpisa o obnovi.Prvi za vlade Jovana VIII (1433.) i drugi o obnovi koju je sproveo Manojlo Jagari za vladavine Konstantina Dragaša.
Na jednoj od najviših tačaka Carigrada(oko 60m nmv.) pri vrhu šestog brežuljka nalazi se kapija Harsius (kapija Poliandriu,Jedrenska kapija) kroz koju je Mehmet Osvajač napravio svoj pobednički ulazak u Carigrad tokom popodneva 29.05.1453.godine.Od nje se prostire niz od 9 kula na čijem se kraju nalazi Cirkuska kapija (Ksilokerkou kapija ili Kerkoporta) kroz koju su Turci prodrli u grad.
Neposredno posle nje nalazi kraj Teodosijevih bedema na koje se nadovezuje palata Porfirogenita od koje počinju Vlahernski bedemi kao nastavak kopnenih bedema.

Dvorac Konstantina Porfirogenita Paleologa



Južni zid dvorca Porfirogenita i kako je izgledao nekad



Dvorac Konstantina Porfirogenita (Paleologa) ili Dvorac Porfirogenita (tur. Tekfur Sarayı) je jedan od carskih dvoraca poslednjih vizantijskih careva i jedini danas preostali deo nekadašnjeg kompleksa carskog dvorca Vlaherna.Posle pada Carigrada u turske ruke,korišćen je kao staja za kamile,bordel i keramička radionica,da bi u XVII veku bio u potpunosti napušten i prepušten zubu vremena.Danas je zatvoren za javnost,osim za grupe sa posebnom dozvolom,iako se lokalitet nalazi u sklopu prostora koji je proglašen za UNESKOvu svetsku baštinu.Tokom leta 2006.godine otpočeli su radovi na njegovoj sanaciji.

Položaj i nastanak


Linija Teodosijevih bedema sa dvorcem na kraju



Dvorac se nalazi u sklopu kopnenih bedema Carigrada i to na mestu na kome se spajaju Vlahernski bedem i dvostruki bedemi Teodosija II.Sam dvorac sa dvorištem je uklješten između poslednjih redova unutrašnjeg i spoljašnjeg bedeme Teodosijevih bedema,tako da oni faktički sačinjavaju njegove bočne strane,uz samu Cirkusku kapiju(Kerkoporta).
Današnja građevina je podignuta krajem XII ili početkom XIII veka,kao zaseban dvorac u sklopu dvorca Vlaherna koji je još doba Komnina postao glavno sedište careva umesto ogromnog kompleksa Velikog dvora.Međutim ima indicija da je na tom mestu i ranije postojala građevina slične namene.
Nakon oslobođenja Carigrada 1261.godine dvorac je dobio ime po sinu cara Mihaila VIII Paleologa Konstantinu koji se rodio iste godine u oslobođenom Carigradu.On je kao i ostala deca koja se rode od carskih roditelja dobio atribut Porfirogenit.

Naziv

Najčešće korišćeni nazivi Dvorac Konstantina Porfirogenita odnosno Dvorac Porfirogenita izaziva pogrešnu asocijaciju na vizantijskog cara i istoričara Konstantina VII Porfirogenita i unosi veliku zabunu u priču oko samog dvorca jer ga datira u X vek.
Turski naziv Tekfur Saraj u bukvalnom prevodu znači Carev dvorac.

Izgled dvorca

Dvorac je čuven po svojim zidovima koji su izvedeni kao ornamentna dekoracija od crvene cigle i belog mermera čiji je reprezentativni izgled odoleo zubu vremena i dan danas se može videti,a smatra se jednim od bisera vizantijske arhitekture u Carigradu.

Ulazi u dvorski kompleks





Ostaci kapele



Dvorac čini trospratna(dva sprata i prizemlje) građevina sa dugačkim pravougaonim dvorištem koje je vodilo ka ostatku kompleksa Vlahernskog dvorca.U kompleks se ulazi kroz lučnu kapiju u unutrašnjem bedemu Teodosijevih bedema,koja povezuje dvorište sa samim gradom,dok je drugi prilaz od Vlaherne.U samu zgradu se uzlazi kroz prizemlje,mada sa spratova vode vrata na nekadašnji spoljni(sa prvog) odnosno unutrašnji(sa drugog) bedem Teodosijevih bedema.

Prizemlje

Pristup prizemlju je moguć kroz 4(dva i dva luka su povezana dorskim stubom,dok su međusobno razdvojena zidanim stubom) velika luka koja vode u njegovu unutrašnjost i u njemu se nalazi veliki salon,dugačak 17m.

Prvi sprat

Prvi sprat čini 4 velika lučna prozora u sredini i dva sa strane.Prozori u sredini se nadovezuju na lukove iz prizemlja i sa njima formiraju dve zasebne vizuelne celine.Desni lučni prozor zapravo predstavlja vrata koja vode na nekadašnji spoljašnji bedem Teodosijevih bedema čiji se nivo staze poklapa sa nivoom prvog sprata.Levi luk je nešto manji i povezan je sa unutrašnjim bedemom Teodosijevih bedema.Pored toga na zidu koji gleda van grada postoje četiri mala lučna prozora.Na prvom spratu se nalazi velika soba u kojoj car primao posetioce.

Drugi sprat

Drugi sprat dvorca,za razliku od ostalih,ima prozore na sve četiri strane,pošto nadvišava sve nivoe Teodosijevih bedema.Na unutrašnjoj strani ima 6 lučnih prozora i 1 lučnih vrata koja se nalaze na levom kraju i vode na stazu unutrašnjeg bedema Teodosijevih bedema,pošto je ona na istom nivou kao i drugi sprat.Lučni prozori čine dve celine od tri prozora sa dva veća prozora sa spoljne i jednim manjim prozorom unutar njih.Sa bočnih strana se nalaze 2 velika(na spoljnoj) i sistem od 3(dva velika i manji među njima) lučna prozora(na unutrašnjoj).Na krajevima zadnjeg zida nalaze se vrata koja vode na terasu odnosno unutrašnji bedem Teodosijevih bedema.Između njih se,gledano od terase,nalaze veliki lučni prozor,zasvođena terasica-apsida,mali prozor i dva velika prozora (različitih dimenzija).Dimenzije drugog sprata su 23m x 10m x 6.5m.

Krov






Ostaci kapele




Dvorac Porfirogenita se završava niskim krovom na dve vode.

Dvorac Porfirogenita danas [

Od dvorca Porfirogenita danas su ostali samo goli zidovi.Unutrašnje spratove koji su bili od drveta i krov pojelo je vreme,ali su spolja i iznutra dekorisani zidovi opstali.Od terase na drugom spratu je opstala samo osnova,dok je gornji deo nekadašnje kapelice(apsida) porušen.
Dvorac se nalazi u zoni kopnenih bedema Carigrada koji se nalaze na UNESKOvoj listi svetske baštine u sklopu zaštićenih istorijskih celina u Carigradu.Pristup turistima u njegovu unutrašnjosti onemogućen pošto se na ulaznoj kapiji nalaze zamandaljene metalne rešetke koje se otvaraju samo u posebnim slučajevima.U sam kompleks je moguće ući provlačenjem kroz rupe na bedemima,ali to nije preporučljivo zbog mogućnosti da su lokalni beskućnici skvotirali i ovaj carski dvorac poput Bukeleona,Mangane ili Mramorne kule.
Tokom avgusta 2006.godine na dvorcu su instalirane skele tako da mu predstoje konzervatorski i restauratorski radovi.

Dvorac Bukeleon





Ostaci dvorca Bukeleon


Dvorac Bukeleon(grčki: Βουκολέων,stari nazivi Hormidasova kuća ili Justinijanova kuća) je jedan od carskih dvoraca vizantijskih careva koji se nalazio u sklopu Velikog dvora.Podignut je u IX veku na temeljima građevine iz V veka na obali Mramornog mora u sklopu morskih bedema i od tada do XI veka je korišćen je kao glavno prebivalište careva.Koristili su ga i latinski carevi,da bi posle oslobođenja Carigrada 1261.godine bio napušten kao carsko prebivalište.Danas je od njega ostala samo fasada okrenuta ka moru koju su skvotirali beskućnici,alkoholič ari i narkomani,dok je ostatak građevine porušen 1873.godine da bi se tuda provukle železničke šine.

Nazivi

Hormidas odnosno Hormidasova kuća je najstariji naziv građevine na ovom mestu i verovatno vodi poreklo od visokog činovnika Hormidasa.
Justinijanova kuća se takođe koristi za ranu građevinu, a poreklo vodi od vizantijskog cara Justinijana I.
Dvorac Bukeleon je svoje ime dobio od imena jednog od carigradskih pristaništa Bukeleon(grčki: Βουκολέων) (vidi:Pristanište Bukeleon),koje je u VI veku podigao Justinijan I.Naziv vodi poreklo od dve skulpture lava(grčki: βους) i bika(grčki: λέων) koje su krasile pristanište.

Prošlost dvorca


Ostaci dvorca Bukeleon i kako je nekada izgledao


Prvu građevinu na ovom mestu podigao je verovatno još u V veku Teodosije II kao letnjikovac, poput Mermerne kule, na samoj obali mora.Kasnije ju je korstio Justinijan I.
Dvorac Bukeleon je podigao odnosno proširio u prvoj polovini IX veka car Teofilo (829-842),koristeći kao osnovu morske bedeme koji su svega nekoliko decenija ranije ojačani i dodatno utvrđeni.
Nićifor Foka (963-969) je tokom proširenja bedema Velikog dvora u njega uključio i Bukeleon koji se od tada nalazi u njegovom sklopu.Središte carskog života bilo je u Bukeleonu od njegove gradnje,pa sve do drugog dolaska Komnina na vlast 1081.godine kada se carski život seli na drugi kraj grada u dvorski kompleks Vlaherna.
Međutim dvorac nije bio napušten,već je i dalje korišćen od strane carske porodice.U završnom činu pada Carigrada 1204.godine vođa IV krstaškog pohoda Bonifacije Monferatski je sa delom svojih krstaša upao u Bukeleon i prigrabio ga za sebe sa celokupnim bogatstvom u njemu,zarobivši tom prilikom i bivšu caricu i svoju buduću ženu Margaretu Arpad.
Tokom Latinskog carstva krstaški carevi su koristili Bukeleon kao jednu od carskih rezidencija.Posle oslobođenja Carigrada 1261.godine,obnovlje na Vizantija nije bila u stanju da održava toliki broj dvorova zbog čega je Bukeleon napušten kao carska rezidencija.


Jedan od lavova iz dvora i njegov nekadašnji položaj


Dalja sudbina dvorca kao i njegova uloga posle osmanlijskog zauzeća grada 1453.godine nije poznata,ali je izvesno da u drugoj polovini XIX veka nije imao značaj,iako je još tada verovatno bio skvotiran.Stoga je veći deo dvorca porušen 1873.godine kada se uz more provlačila pruga kojoj je prolazio čuveni „Orijent Ekspres“.

Izgled dvorca

Bukeleon je podignut na osnovi koju čine morski bedemi na kojima su podignuta dva sprata.Dvorac čini i visoko prizemlje koje se nadovezuje na bedeme.Zapadna fasada pruža pogled ka Prinčevim ostrvima i Mramornom moru.U njenom prizemlju su smeštena Carska vrata (visoka lučna vrata sa dva stuba) sa Carskim basamkama (urađenim od belog mermera) koje čuvaju skulpture lavova i kojima se služe žitelji dvorca za ulazak i izlazak iz vode.
Izgled celokupnog dvorca je nemoguće rekonstruisati,pošto je njegov veći deo sravnjen sa zemljom i potom zabetoniran tokom izgradnje pruge.Delimična rekonstrukcija je ipak moguća na osnovu nekoliko starih slika,Mamburijevih radova iz 1934.godine i zapadne fasade koja je ostala do danas.

Dvorac danas


Anonimni korisnik nekadašnjeg carskog dvora


Danas je od dvorca ostala čitava samo zapadna strana dvorca uz morsku obalu i nalazi se između pruge i putne obilaznice(ulica Džona Kenedija) zbog čije gradnje je more nasuto i sada se nalazi petnaestak metara dalje nego u doba Vizantije.Delovi unutrašnjosti Bukeleona koji nisu zabetonirani tokom gradnje pruge zatrpani su naslagama zemlje koje na pojedinim mestima prelaze i 2m visine u odnosu na pod vizantijske građevine.Carska vrata su delimično opstala,ali su skoro u potpunosti zazidana i zatrpana,dok se Carske basamke kriju ispod velike naslage zemlje.Pored toga na pojedinim mestima iz zemlje vire mermerni kapiteli i drugi komadi obrađenog mermera,a mogu se videti i očuvani stubovi sa urezanim krstovima koji su nekada činili unutrašnjost dvorca.
Celokupna nekadašnja unutrašnjost građevine je ispunjena đubretom,rastinjem,r azbijenim flašama i odbačenim iglama.Ostatke lukova i hodnika danas su skvotirali beskućnici kojima ne smeta promet železničkom prugom i velikom obilaznicom(ulica Džona Kenedija) koje se nalaze svega nekoliko metara dalje.

Galata






Mapa Carigrada iz XX veka


Galata ili Pera (Pera in Sika) je jedna od četvrti starog Carigrada. Smeštena je na severnoj obali Zlatnog roga, koji je pregrađivan teškim lancima koji su povezivali Peru sa samim Carigradom. U doba Paleologa Galata je bila đenovljanska četvrt, opasana bedemima sa čuvenom Hristovom kulom na vrhu utvrde.

Pera

Pera je stari grčki naziv za ovu četvrt i zapravo je skraćeni oblik celog imena Peran en Sykais što bi bukvalno značilo Polje smokvi na drugoj strani.

Galata

Poreklo imena nije najjasnije i ima više tumačenja od čega naziv vodi poreklo.

• galaktos - što na grčkom znači mleko
• calata - što na italijanskom znači stepenice
• Galat - što označava Gale, keltski narod, koji je harao Grčkom i prešao u Malu Aziju 278. pne.. U Maloj Aziji su se nastanili u području zvanom Galatija (oblast centalne Anatolije).

Prošlost





Kula Galata


Galata je još početkom V veka bila carigradsko predgrađe, a u doba Teodosija II u njoj je podignuta utvrda od kada se i počinje javljati naziv Galata, uz dotašnji Pera koji je iščezao tek sa dolaskom Turaka.
Oblast dobija na značaju izgradnjom kule koja se lancima vezivala za Carigrad i time onemogućavala pristup brodovima u Zlatni rog. Razvojem trgovine između Vizantije i zapadne Evrope Pera postaje centar zapadnih trgovačkih kolonija, pretežno mletačkih, a u njoj počinju boraviti i zapadni najamnici.
Galata se kao mletačka kolonija stavila na stranu krstaša tokom četvrtog krstaškog pohoda tokom koga je stradala kula Galata, a sa Zlatnog roga su sklonjeni teški lanci. Uklanjanje lanaca omogućilo je krstaškim brodovima pristup Zlatnom rogu što je kasnije dovelo do pada Carigrada 1204. godine kada su krstaši sa morske strane prodrli u Vlahernu nakon čega su osvojili grad i skroz ga opustošili.
Nakon oslobođenja Carigrada 1261. godine vizantijski car Mihajlo VIII Paleolog proteruje Mlečane iz Pere. U znak zahvalnosti za pomoć koju su pružili tokom oslobođenja Mihajlo Peru predaje Đenovljanima 1273.godine. Đenovljani ponovo podižu kulu Galatu nazvavši je Hristov toranj, a Pera od tada postaje njihova trgovačka kolonija.
Tokom opsade Carigrada 1453. godine Galata je, kao teritorija đenovljanske republike, zvanično bila neutralna, ali su između grada i Galate bili razvučeni teški lanci koji su onemogućili pristup brodovima u Zlatni rog. Vojnoj posadi grada priključio se i odred Đenovljana čiji je komandant Đustinijani postavljen za zapovednika odbrane. Nakon pada grada i pogibije poslednjeg vizantijskog cara Konstantina Dragaša, Turci istog dana u utorak 29. maja osvajaju i Galatu, a nekoliko dana kasnije umire i Đustinijani od rane koju je zadobio u borbi.

Vlaherna

Vlaherna je jedna od četvrti starog Carigrada, smeštena na krajnjem severozapadu grada.Poznata je po istoimenoj carskoj palati, čudotvornom izvoru oko koga je podignut manastir u kome se do četvrtog krstaškog rata čuvao tzv. Isusov pokrov.

Prošlost

Vlaherna se nalazila van grada obuhvaćenog teodosijevim bedemima, od kojih ju je delio podzemni kanal koji se nadovezivao na šanac teodosijevih bedema. Na njenom prostoru je tokom V i VI veka podignut veći broj crkava i kapelica, većinom naporima Pulherije i Justinijana I, tako da je ceo taj kraj bio prava mala Sveta Gora. Bedemi su 627. godine prošireni da bi se zaštitila Vlaherna odnosno crkve u njoj, prvenstveno Bogorodica Vlahernska i palata.
Dolaskom Aleksija I Komnina na vlast 1081. godine palata Vlaherna postaje glavno sedište careva, a sama Vlaherna postaje prestižna četvrt grada u koju su se naseljavali najviši vizantijski zvaničnici. Smeštanje glavnog carskog sedišta u palatu Vlahernu podiglo značaj Bogorodice Vlahernske koja postaje najznačajnija crkva u gradu posle svete Sofije.
Iako su bedemi prošireni da bi obuhvatili Vlahernu i dodatno pojačani prenošenjem carskog središta u nju oni su predstavljali najslabiju tačku gradskih odbrana jer za razliku od ostalih delova nisu bili zaštićeni vodenim šancem.To su iskoristili krstaši prilikom osvajanja Carigrada,uspevši da na tom mestu probiju gradsku odbranu i probiju se u sam grad,unutar zidina.
Nakon oslobođenja Carigrada 1261.godine Vlaherna je nastavila da ima isti značaj kao i ranije,činivši aristokratski centar grada.Jovan VI Kantakuzin se ovenčao carskim vencem 1347.godine u Bogorodici Vlahernskoj postavivši je iznad svete Sofije u kojoj su do tad carevi ovenčavani.
Poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš je do poslednjeg dana opsade boravio u palati Vlaherni iako je taj deo grada bio izložen najžešćim napadima.Kao i krstaši pre njih i Turci kroz Vlahenu prodiru i osvajaju grad koji nakon toga postaje prestonica Otomanske imperije,iskoristivš i nepažnju na Kerkoporta kapiji.
Dolaskom Turaka Vlaherna gubi pređašnji značaj,a njene najznačajnije građevine bivaju prepuštene polakom propadanju koje se i dalje nastavlja.

Veliki Bastion


Kula Galata je čuveni simbol starog Carigrada i njegove đenovljanske četvrti Galate. Smeštena je na vrhu brda severno od Zlatnog roga pružajući pogled nad gradom i celokupnom okolinom.

Veliki Bastion


//
Imena

• Veliki Bastion - vizantijski naziv za kulu.
• Hristov toranj - đenovljanski naziv za kulu.
• Kula Galata - naziv koji je kula dobila po imenu tog dela grada.

Prošlost

Kula je podignuta 528. godine za vreme Justinijana I kao Veliki Bastion, ali biva uništena tokom četvrtog krstaškog pohoda. Kada su se Đenovljani naselili u Peri, obnovili su kulu 1348. godine nazvavši je Hristov toranj. Ona je činila vrh spoljašnjeg bedema đenovljanskog naselja.
U XVII veku je sa nje uz pomoć veštačkih krila leteo Hezarfen Čelebija,postavš i jedan od prvih ljudi koji su leteli.

Izgled kule

Kula, kružne osnove, je smeštena na samom vrhu brda koje se uzdiže nad spojem Zlatnog roga i Bosfora i u potpunosti dominira nad celim krajem. Visoka je 61 m,odnosno 140 m.n.v., dok joj je prečnik 8.95 m od čega 3.75 m otpada na debljinu zida. Oko najvišeg sprata smeštena je uska terasica (oko 0.6 m), dok se sama kula završava kupastim krovom na čijem vrhu je smeštem stub za barjak.

Kula Galata danas

Kula je obnovljena 1990. godine od kada je otvorena za posetioce, dok su na njenim najvišim spratovima smešteni kafić i restoran sa noćnim klubom. Oko nje se nalazi mali trg u čijem sklopu se nalaze ostaci spoljašnjih bedema negdašnjeg đenovljanskog naselja.